Чин 1, Сцена 10: НАДА, ЈЕЛКИЦА, КАЈА, ПРЕЂАШЊИ
НАДА (смеју се најпре споља, па онда утрче. Нада напред, носећи мачку којој је око врата везана црвена пантљика, за њом трчи Јелкица и, најзад, Каја): Ево га Марко.
ЈЕЛКИЦА: Како нас је лепо дочекао! Седи на тетка-Кајином кревету, па све овако (жмирка очима), а ми њему: „Честитамо, теча-Марко, дан“; а он овако (опет жмирка) — врр… рр… вр… а ја га онда узмем за шапу, па га продрмусам и викнем: „Честитам ти, теча-Марко, дан“, а он ми онда рече: „хвала“.
СТАНА (милује Јелку): А баш ти рекао: „хвала“?
ЈЕЛКИЦА: Па да… онако мачјим језиком рекао је: „Мијау!“
ТОМА: А јесте ли га почастили?
НАДА: Дали смо му колача.
ЈЕЛКИЦА: И још како је слатко појео! Па се после лепо убрисао.
ТОМА: Е, баш се убрисао?
ЈЕЛКИЦА: Па да, овако. (Лиже језиком уснице).
НАДА: Довели смо га да му и ви честитате.
СТАНА (озбиљним гласом): Знаш шта је, Надо? Остави ти тога теча-Марка Јелки, за њу је то, нека се она игра, а с тобом има мајка да проговори реч-две.
НАДА: Ево. (Даје Јелки мачка).
ЈЕЛКИЦА: Врр… врр… теча Марко, сад ћемо ми играти светковине. Хајде кажи „Мијау!“ Кажи…
СТАНА: Однеси га у кујну, па нек ти тамо каже све што хоћеш. Хајде, поћи и ти, Кајо.
КАЈА (Јелки): Хајде, душо.
ЈЕЛКИЦА: Е, нећу сама; чекај да понесем и моју Нину, и она да честита теча-Марку дан. (Додаје Марка Каји). Придржи ти, дадо, Марка. (Отрчи до ормана и узме своју лутку). Хајдемо сад. (Отрчи и Каја за њом).