Чин 4, Сцена 8: СТАНА, НАДА, ЈЕЛКИЦА, ПРЕЂАШЊИ
СТАНА (улази с Надом и Јелкицом. Све су под шеширима, обучене за излазак из куће. Чим изиђе Стана, па спази Тому и Симу, застане код левих врата, а деца за њом).
СИМА (погледа их зачуђено, прилази Томи, тихо): Ама, зар је то истина? Па ја сам мислио ти претерујеш, а оно оне уистину одлазе.
ТОМА (срамота га је да дигне главу): Не претерујем… Ето, видиш својим рођеним очима да не претерујем.
СИМА (опет тихо): Слушај; приђи, пружи руку жени.
ТОМА (и хтео би и не би због срамоте).
СИМА (као и горе): Хајде, хајде, пружи руку жени.
ТОМА (дигне главу): Стано!
СТАНА (пригрлила Јелкицу, гледа га, али не прилази).
ТОМА: Овај… ја нисам хтео… То си ти предложила да се измешамо са светом, да отворимо кућу свету.
СТАНА: Јесам.
ТОМА: Па… кажи ми бар искрено, кад ти је било боље, кад си била далеко од света или…
СТАНА: Кад сам само своју кућу и децу гледала… далеко од света.
ТОМА: Овај… па то… то сам само хтео да те питам… а… како да кажем… (Збуни се, повуче за капут Симу, тихо). Реци ти, најбоље је, реци ти.
СИМА: Па то, госпођо Стано, да се оставите света и ви и он. Свет је зао пријатељ. У света, видите, има речи, ама нема срца. Милост светска тежа је но душманска рука; свет ником није назидао кућу а разорио јесте. Него, де̏те, ви, како сте и били… де̏те… де̏те…
ТОМА: Стано!
СТАНА: Томо! (Прилази му, заплаче се горко и пружи му руку).
НАДА, ЈЕЛКИЦА (такођер тронуте, прилазе и љубе му руку).
ТОМА (неко лупа споља): Опет?
СИМА: Ко је то?
ТОМА: Ко? Свет, брате, опет свет. Не може се човек без света у својој кући ни посвађати ни измирити.
ЈЕЛКИЦА (отрчала до врата и отворила их): Дада! Дада! (Весело пљеска рукама).