Чин 2, Сцена 1: ТОМА, НАДА, ЈЕЛКИЦА, КАЈА, НОСАЧИ
(При дизању завесе носачи износе један стари сто. Сви мотре и распоређују).
ЈЕЛКИЦА: Ах, како је то лепо! Гледајте само ово овде… Ово.
НОСАЧИ (враћају се).
НАДА: Ово сад. (Показује стари орман). А овамо донесите оно велико огледало.
НОСАЧИ (односе орман).
ТОМА (мало забринуто): Па, добро, надзирава ли когод где се смештају све те ствари?
КАЈА: Не брините ништа, господине. Ја сам све то удесила. Све се ствари слажу на тавану. Ја сам лепо прострла, изабрала сам крај који никад не кисне и обилазим сваки час да видим како је што положено. А је л’ те молим вас, хоће ли и ову вашу стару фотељу изнети?
ТОМА (с резигнацијом): Да, Кајо, и ту ће фотељу изнети.
КАЈА: Па, забога, господине, бар ту фотељу оставите. Та ви ту обично по ручку слатко одспавате по један сан. То је ваша стара фотеља. Где ћете одсад спавати?
НАДА: Јесте, али ће ту доћи она мала гарнитура за пушење.
ЈЕЛКИЦА: А отац ће спавати у нашој соби на дивану.
НОСАЧИ (опет улазе и уносе велико огледало).
НАДА: Ево овде. (Показује место где је био орман). Тако…
ЈЕЛКИЦА (гледа издалека): Још мало лево, још, још, још… Тааа…ко…
НАДА: А сад узмите ову фотељу.
ТОМА (боно): Носите сад ову фотељу. Кајо, иди види где ће метнути ову фотељу.
КАЈА: Одох да видим и остале ствари како су сложили. (Оде).
НОСАЧИ (износе фотељу).