Чин 2, Сцена 16: СТАНА, ТОМА затим ТОМИЋКА
ТОМА: Немој, Стано, да изгледаш пред женом као да си плакала.
СТАНА: Прибери се и ти, Томо.
ТОМА: Да ли нам доноси добар глас?
СТАНА: Па… даће бог.
Гђа ТОМИЋКА (улази): Добар дан желим. Ију, слатка моја. (Љуби Стану). Поломила сам ноге трчећи. Добар дан, г. Томо.
ТОМА: Добар дан желим.
СТАНА: Изгледате ми весели, мора да је добро.
Гђа ТОМИЋКА: Нећу ништа да вам кажем, нећу… Хоћу да вас мучим.
СТАНА: Али, забога?
Гђа ТОМИЋКА (рашири руке): Ходите. (Стани). Ходите, загрлите ме.
СТАНА (загрли је).
Гђа ТОМИЋКА (Томи): Ходите, ходите, и ви ме загрлите.
ТОМА (за се): Ко зна, ваљада је и то свет казао да тако мора бити. (Загрли је).
Гђа ТОМИЋКА: А сад… Сад нећу ништа да вам кажем.
ТОМА: Ето ти сад.
СТАНА: Кажите нам бар је ли добро?
Гђа ТОМИЋКА: Та како не би било добро, слатка моја? (Грли је). Та зар оно што Томићка предузме да не буде добро?
СТАНА: Е, хвала вам, госпођо; богу, па вама.
ТОМА Ми ћемо се већ одужити
СТАНА: Али, говорите већ једанпут, шта је?
Гђа ТОМИЋКА: Казаћу вам све по реду, само молим да седнемо. О, господе боже, збунили сте ме, па ме и не нудите да седнем.
СТАНА: Извините.
ТОМА: Седите, молим вас.
Гђа ТОМИЋКА: Та већ и морам сести. (Седне). Дакле, слатки моји, одем ја тамо. Да, умало не заборавих. Кад сам пошла одавде, сретнем успут господина Симу. Пита ме он: куда ћу? И ја му, разуме се, не казујем ништа. Оно истина, он је пријатељ ваше куће, и то какав пријатељ, али шта знам, можда му нисте ни ви казивали, можда му нисте хтели поверити ствар…
ТОМА: Та поверили смо му, морали смо му поверити. Знате, он је мој врло велики пријатељ, па… Ја ништа и не кријем од њега.
Гђа ТОМИЋКА: Та да, забога, а затим, разуме се, он ће вас и помоћи, је л’ те? Он у ствари и даје мираз за Наду… Но, па то и јесте право пријатељство… Није само пријатељ на речи, онако само да се каже, него, ето, хоће и да вам уда кћер…
СТАНА: Ју, шта ви то говорите?
ТОМА: Ама како да ми уда кћер?
Гђа ТОМИЋКА: Па… забога, знам ја то… Што бисте ви то крили од мене? Као да вам нисам пријатељ… Зар вам нисам показала да сам вам пријатељ?
СТАНА: Та јесте, како да нисте?
ТОМА: Али само… молим вас, реците нам шта је то што кријемо?
Гђа ТОМИЋКА: Па зар у ствари не удаје Наду г. Сима? Он даје мираз, је л’ те?
ТОМА: Та шта он даје? Како он даје?!… Зар сам се ја мучио и крвавио, штедео од уста, штедео од деце, те скрпио неку хиљадицу, па сад ми Сима удаје кћер? И ко то каже, молим вас? Ко то каже?
Гђа ТОМИЋКА: Па свет, забога.
ТОМА: Свет? Господе боже, шта хоће тај свет? Откуд је то сад пронашао свет?
Гђа ТОМИЋКА: Откуд?… Па, боже, није никакво чудо. Виде да г. Сима не избија из ваше куће, ту је по цели дан, па свет пита: зашто ли то г. Сима једнако у тој кући?
ТОМА: Па, разуме се, свет се пита и свет сам себи одговара. Тако је. (Плане). Добро… Ја ћу уверити свет да ја удајем моју кћер и да ми је нико други не удаје. Кажите то свету да ћу га ја уверити, а сад и не говоримо више о томе.
Гђа ТОМИЋКА: Дабоме, оставимо то, нека говори свет шта хоће. Ми да говоримо о ономе што је најглавније… Дакле, ствар је свршена.
СТАНА: Дакле… свршена… Па што не говорите, забога, него нас мучите?
ТОМА: Пристао је?
Гђа ТОМИЋКА: Не само што је пристао, него… Јаох, забога, ала време пролази, већ је 4 1/2 часа, је л’ те? Господе боже, па у 4 1/2 доћи ће овамо.
ТОМА, СТАНА (заједно и збуњено): Ко, забога?
Гђа ТОМИЋКА: Па г. Стојановић, са својом тетком. Доћи ће да виде девојку и, ако бог да, да свршавају. (Скочи и сама). Тек што није дошао!! Боже, тек што није дошао!
СТАНА: Боже мој, а нисам казала ни Нади да се обуче. (Устумара се). Надо, Надо. Или не… хајдемо сви тамо у собу.
ТОМА: Па зар их нећемо овде примити?
СТАНА: Не, Томо, тамо ћемо их примити, тамо у соби.