Чин 2, Сцена 14: ЈЕЛКИЦА, НАДА, СТАНА затим УЧИТЕЉ МУЗИКЕ и ТОМА
ЈЕЛКИЦА (утрчи плачући): Је л’ истина, мајко? Ено дада плаче у кујни, отерао је отац из службе.
СТАНА: Истина је.
УЧИТЕЉ (с виолином у руци): Молим лепо, хоћемо ли наставити?
ЈЕЛКИЦА: Чекајте, молим вас!
ТОМА (спази их све три да плачу): Шта је сад опет?
УЧИТЕЉ (не осврћући се на ситуацију, одлази напред и свира сам за свој рачун неку скалу).
ТОМА (погледа презриво учитеља, па му приђе и потапше га по рамену).
УЧИТЕЉ: Молим…
ТОМА: Слушајте ви. Ви не мислите, ваљада, да ће ове женске плакати уз пратњу музике?
УЧИТЕЉ (извињава се): Пардон, молим…
ТОМА (погледа га презриво, па се врати женскима): А ви, овај… немојте плакати, јер… јер… јер… и мени хоће срце да препукне. (Потресен).