Чин 3, Сцена 7: СТАНА, ЖИВАНОВИЋКА
СТАНА (оставши сама, распрема ноте које су остале на столу и намешта столице које су биле поремећене).
Гђа ЖИВАНОВИЋКА (улази на средња врата): Добар дан желим и срећно!
СТАНА: Хвала вам! Знала сам да ћете ви први бити која ће доћи да ми честита. Баш вам хвала!
Гђа ЖИВАНОВИЋКА: Та зар да ја не похитам кад је каква радост? Ходите, ходите, мила моја, да се ижљубимо. (Љубе се). Па дај боже и друго скоро.
СТАНА: Ах, мала је она још. Извол’те, извол’те, седите.
Гђа ЖИВАНОВИЋКА: Па где је, где је заручница, да јој честитам?
СТАНА: Сад ће она. (Одлази левим вратима). Надо, Надо, ходи, душо, овде је госпођа Живановићка. (Враћа се). Ех, дабоме, сад је мало и збуњена.
Гђа ЖИВАНОВИЋКА: Због спреме, ваљада; али не мислите врло хитати са свадбом?
СТАНА: А не, вероватно чак на зиму. А зашто бисмо и хитали? Боље је зими.
Гђа ЖИВАНОВИЋКА: О, нема сумње, нема сумње да је боље.