Чин 3, Сцена 2: АНА, ПРЕЂАШЊИ
АНА (улази на средња врата): Једно писмо за господина.
ЈЕЛКИЦА (показује гудалом): Тамо у собу.
УЧИТЕЉ (као бајаги задубљен у ноте, показује гудалом): Тамо, тамо.
АНА (оде лево).
УЧИТЕЉ (пева): Ге, де, е, еф. (Кад замакне Ана). Ви кажете, волели бисте кад би неко био заљубљен у вас?
ЈЕЛКИЦА: Па јесте; да видим како је то.
УЧИТЕЉ: Молим… ја сам, ја сам, ето, у вас заљубљен. Нисам могао то да вам кажем досад, јер нисте имали дугачку хаљину, али сад… сад могу… Ја вас љубим, душо моја, злато моје, шећеру мој, голубе мој и срећо моја, ја вас љубим.
АНА (враћа се).
УЧИТЕЉ (пева): Ге, де, е, еф, ге, ха.
ЈЕЛКИЦА: Хоћу л’ да свирам?
УЧИТЕЉ: Разуме се.
АНА (у проласку на задњим вратима врти главом): Ови ми нешто много танко свирају. (Одлази).