Чин 3, Сцена 9: СТАНА, ЖИВАНОВИЋКА
Гђа ЖИВАНОВИЋКА (гледајући за Надом): Изгледа да је одиста задовољна?
СТАНА: Разуме се да је задовољна. А зашто не?
Гђа ЖИВАНОВИЋКА (крсти се): Е, господе боже, што ти је свет! Па кажи сад, слушај свет!…
СТАНА: Шта забога?
Гђа ЖИВАНОВИЋКА: Та знате ли, молим вас, шта су ми казали? Веле: Нада је незадовољна и несрећна због ове своје просидбе. Седи по цео дан и плаче, а ја, напротив, видим дете весело и задовољно.
СТАНА: Ја не разумем зашто би и била незадовољна? Он је леп, млад човек, врло добра прилика, воли је.
Гђа ЖИВАНОВИЋКА: Та разуме се, али ко ће то свету доказати? Знате ли, побогу сестро, шта веле? Веле: Нада је заљубљена у учитеља музике, овога што Јелкицу учи, и он је заљубљен у њу, и заверила му се да ће бити или његова или ничија. Па сад, као ви је силом дали за г. Стојановића, а она несрећна. Е, замислите само ви то!
СТАНА: О, господе боже! Та ни помена. Откуд сад учитељ музике? Ко би још и на њега мислио?
Гђа ЖИВАНОВИЋКА: Оставите, молим вас. Овај је свет ужасан. Немојте ни водити о томе рачуна, као да вам нисам ни казала.
СТАНА: Е, драга госпођо, како не бих водила рачуна? Зар заручена девојка у кући, па да се тако што изнесе? А не, отераћемо одмах тог учитеља. Чим дође Тома, казаћу му нека га исплати. Како не бих водила о томе рачуна?
Гђа ЖИВАНОВИЋКА: А што вас се тиче, кад ви сами знате да то није тако?
СТАНА (брижно): Мора ме се тицати! Како ме се не би тицало?