Чин 4, Сцена 10: ПРЕЂАШЊИ без КАЈЕ
ТОМА: Па ено и часовник не ради. Јелкице душо, зар ти не видиш да часовник не ради? А то је твој посао.
ЈЕЛКИЦА (скида шешир и пење се на миндерлук, те удешава часовник).
ТОМА: Стано, дедер, богати, донеси ми ону слику.
СТАНА: Коју слику?
ТОМА: Ону де, што записујем на њој нашу историју.
СТАНА (пошто и сама скине шешир, одлази и доноси му).
ТОМА: Тако. (Меће наочари и умаче перо). Како беше оно, Симо?
СИМА: Које?
ТОМА: Оно што се записује на Октоиху?
СИМА: Је л’ године?
ТОМА: Није, није, него оно: тог и тог љета господњег наиђоше на ову земљу Агарјани…
СИМА: А јест… Агарјани и многи варвари…
ТОМА: …И опустише све и разорише…
СИМА: … И оста народ у беди и сиротињи…
ТОМА: Ех, то видиш, то… (Пише). „…љета господњег наиђе у нашу кућу свет и опустоши све и разори, и оста наша кућа у…“ (досети се) „… и нанесе на кућу зло и невољу и срам.“ Тако… Нека стоји ово записано, нека се упамти.
СТАНА (однесе слику и остави на своје место).
ТОМА: Тако… А сад… сад ћемо да прекинемо са светом. Закључаћу се. (Сими). Разуми, брате, закључаћу се. (Трчи и закључава спољна врата, меће кључ у џеп). И хоћу да држим у своме џепу кључ од своје куће. Је л’ да је тако? Спустићу и завесе; нећу нико ни да ми привири у кућу. У старо доба било је чаробника који једном једином речи разруше човеку кућу; данас их има и опаснијих: једним погледом разруше ти кућу. Нећу ни тај поглед. Свет је опаснији кад кроз прозор завирује у туђу кућу но кад уђе у њу. (Спушта завесе). Тако, тако.
СТАНА: Али, Томо…
ТОМА: Тако, тако ја хоћу… Сад сам се оградио, па сад… ходите, ходите сви око мене. (Намешта столице). Приберите се, нећу да сте далеко од мене. (Намести Стану на столицу, доведе Јелкицу и Наду крај себе, те седне и он сам, држећи их чврсто у наручју. Једино Сима стаје мало у страну и посматра све то). Тако, тако, тако ћемо одсад живети, ограђени од света, заклоњени, сакривени…
СИМА (хоће да проговори нешто).
ТОМА: Ћути, молим те; немој сад говорити. Да се одморим, да се одморим. Ти још и не знаш колико ми је потребно да се одморим. Ћути, ћутите сви… Да се одморим.
СИМА (после врло дуге паузе, за време које је размишљао, вртео главом и једнако се мучио да ли да проговори, најзад се одлучио): Овај… Томо, брате, ја ти морам нешто казати.
ТОМА: Шта?
СИМА: Ти си, овај, паметан човек, па…
ТОМА: Добро, паметан, па шта?
СИМА: Не иде то баш ни тако…
ТОМА: Шта не иде?
СИМА: Па тако, не иде то тако као што ти мислиш. Оно, не ваља ни оно, кад свет почне управљати туђом кућом, али…
ТОМА: Ама шта „али“? Говори…
СИМА: Па то, не може ни тако… Не можеш се ти баш ни оградити од света. Родио си се у свету, па, хтео не хтео, мораш и живети са светом.
ТОМА: Није истина, не морам.
СТАНА: Не ваља ни онако, а, овај… не може се ни овако.
СИМА: Ти имаш женску децу, па не можеш живети како ти хоћеш, него како мораш.
СТАНА: И знаш ли шта ће свет казати?
ТОМА: Опет свет?
СТАНА: Па да, знаш ли шта ће казати ако чује да смо се закључали и спустили завесе и овако се оградили?
ТОМА: Шта ће казати?
СТАНА: Па… казаће да смо полудели…
ТОМА (размишља. Пауза): Симо… да ли и ти велиш да ће то свет казати?
СИМА: Па… казаће.
ТОМА (очајно уздахне, сломљен, побеђен): Е па, добро!… Дакле опет ће свет казати… опет се мора са светом! Е, па, добро, кад се мора. (Одлучно иде, диже завесу с прозора и отвара прозор широм, одлази и откључава врата и отвара их широм. Најпре на вратима). Ходи, ходи, свете… Уђи, уђи у скровиште моје среће; уђи, управљај, наређуј, чепркај, разривај!… (На прозору). Дођи, дођи, свете. Ево има једна кућа у којој се срећно и мирно живи; остави, свете, своје бриге, па дођи! Туђом је кућом лакше управљати но својом, туђу је бригу лакше бринути но своју. Дођи, наређуј, распоређуј, управљај, кад већ нећеш да гледаш своју бригу, кад ти је дража туђа. (Долази пред рампу и говори непосредно публици). Дођите сви, господарите… Једите свој хлеб, а водите моју бригу… Ходите, ви, госпе, ви, комшике, ви, прије, ви, познанице; дођите и донесите све новости из туђих кућа и размените их овде код мене па с новим еспапом, који овде у мојој кући накупујете, зађите даље, зађите од куће до куће: има још кућа где се мирно и тихо живи… Дођите, ви, пријатељи, да ме посаветујете: како да живим са женом, како да се облачим, како да васпитавам децу и како да их удајем. Ја ћу их неговати, ја ћу трошити, ја ћу се мучити, а ви саветујте… Зашто не? То је ваша брига!… Дођите, дођите сви, ево су и врата и прозори широм отворени. Уђи, свете, уђи! Дођите, да пребројите тањире; дођите, да чујете шта сам данас ручао и да ми наредите шта треба сутра да ручам; дођите, да ми завирите у кревет, да видите јесу ли чисти чаршави, дођите, да… (Завеса лагано пада, али његов се глас и за палом завесом чује). Дођите, наређујте, распоређујте, управљајте, чепркајте, разривајте. Уђи, свете, уђи!