Чин 3, Сцена 16: ТОМА затим ГОСПОЂА ТОМИЋКА
ТОМА (врти главом. Седне, намакне наочари и поново чита писмо. Кад га прочита, он просто пљуне, згужва писмо и баци га. Затим скочи и шета љутито по соби).
Гђа ТОМИЋКА (долази споља): Добар дан желим. Сами сте?
ТОМА: Добар дан. Сад ћу звати Стану.
Гђа ТОМИЋКА: Не, никако. Ово је баш као наручено. Имам разговор с вама у четири ока.
ТОМА: Тако? Онда, молим, извол’те седите.
Гђа ТОМИЋКА (седне): Јух, драги мој господине Томо, ја не знам да ли већ увиђате колико сам вам ја пријатељ? Ја мислим да сте то већ увидели?
ТОМА: Јесам, како да нисам.
Гђа ТОМИЋКА: Е па, видите, онда бих вас молила да оно што вам кажем не примите друкче него као пријатељску реч, као реч која је поникла из чистог срца.
ТОМА: А како бих друкче и примио?
Гђа ТОМИЋКА: Кад ви мислите да одржите свадбу, молим вас?
ТОМА: Па… не мислим да журим… Онако као што смо говорили, тамо на зиму.
Гђа ТОМИЋКА: А не, него, напротив, да пожурите. Ја вам сасвим пријатељски саветујем да пожурите.
ТОМА: Али зашто?
Гђа ТОМИЋКА: Кад вам ја то пријатељски саветујем, онда вас молим, послушајте ме, а немојте ме питати зашто.
ТОМА: Нисмо ни готови… А после… ја то не могу тако. Волео бих да знам зашто, шта је то?
Гђа ТОМИЋКА: Не говори ми се, верујте, не говори ми се.
ТОМА: Али, забога, боље је увек истину рећи.
Гђа ТОМИЋКА: Не бих била рада да из мојих уста изиђе таква реч. Оно, истина је, нисам ја то измислила, али опет…
ТОМА: Молим вас, реците ми само, ја сам већ нестрпљив.
Гђа ТОМИЋКА: Па ја вам кажем и мислим да је доста кад вам толико кажем да је боље да свадба буде што пре. Што пре, ето, шта ћете више?
ТОМА: Али зашто? Ја сад већ морам знати шта је то, јер то изгледа да више није обична ствар.
Гђа ТОМИЋКА: Па да видите и није.
ТОМА: Дакле, онда реците ми, молим вас.
Гђа ТОМИЋКА (устане и приђе му). Видим већ да морам рећи. Немам куд, а богами, била сам се решила да не проговорим. (Поверљиво). Ја бих, видите, пожурила свадбу због света…
ТОМА: Опет?
Гђа ТОМИЋКА: Ех, боже мој, па свет је свет, шта већ неће измислити? Кажу да је пре неки дан ваш зет частио своје другове младиће, па онако код петог-шестог пива, а он им се избрбљао, па каже: „Боља мајка него ћерка.“
ТОМА: Како?
Гђа ТОМИЋКА: Као тиме је хтео рећи да је управо госпођа Стана онако држећа жена.
ТОМА: Ама ко је држећа жена?
Гђа ТОМИЋКА: А ја сам увек и говорила госпођи Стани да она греши. Кад дође зет у посету, он дође ради младе; разуме се, сваки зет долази ради младе. Тако је то у целом свету. Е па, то… кажем… и он, разуме се, дође ради младе, а госпођа Стана, говорила сам јој ја то, седне па се не одваја и не пусти сироту девојку да проговори реч-две са својим заручником. А девојка би, разуме се, и проговорила штогод, може бити проговорила би што и насамо. Е, а госпођа Стана је ту, не миче се; она разговара с младожењом, она се забавља, а напољу се то чује, свет све то зна, па још и младожења мало напит казао: „Боља мајка него ћерка“, а што пијан говори, то, богами, трезан мисли. А што је главно, госпођа је Стана онако, како да кажем, држећа жена, и тако… ја вам саветујем да што пре правите свадбу.
ТОМА (ухватио се за главу, чупа косу, очајно): Доста, доста, госпођо, ако бога знате. Ја ово више не могу да издржим.
Гђа ТОМИЋКА: Ја вам као пријатељица кажем: свадбу што пре.
ТОМА: Али каква свадба што пре, забога и побогу, госпођо? Па и после свадбе моја жена остаће држећа жена, па и после свадбе мој зет може рећи: „Боља мајка него ћерка.“
Гђа ТОМИЋКА: Е, друго је то. То је сасвим друго.
ТОМА: Ама како друго, ако бога знате?
Гђа ТОМИЋКА: Па шта мислите да радите?
ТОМА: Ја, је л’ те? Шта мислим да радим. Ја мислим да полудим. То ми је најјевтиније и најлакше. Све би друго било и скупље и теже.
Гђа ТОМИЋКА: Ју, забога, како бисте полудели сад уочи свадбе?
ТОМА: Дајем вам реч, то ћу учинити.
Гђа ТОМИЋКА (како је била на ногама, погледа кроз прозор): Ју, ево је и госпођа Марта, тетка младожењина. Не бих била рада да ме затече овде, идем ја у собу госпођи Стани: и онако треба да и с њом проговорим. Само свадба што пре… Ја ћу и њу преломити. (Пође, па застане на вратима). Слушајте мене господине Томо, свадба што пре… (Оде).