Чин 3, Сцена 17: ТОМА затим ЈЕЛКИЦА па МАРТА
ТОМА (оставши сам, хукне, прошета једанпут-два преко собе, прекрсти се, па готово падне у наслоњачу, предан судбини).
ЈЕЛКИЦА: Татице, татице… долази госпођа Марта. (Отрчи задњим вратима). Љубим руке. Извол’те… извол’те. (Љуби јој руку).
МАРТА: Добар дан, душице… (Томи). Добар дан, пријатељу.
ТОМА: Добар дан, госпођо.
ЈЕЛКИЦА: Извол’те, седите… Сад ћу звати маму. (Потрчи лево).
ТОМА: Немој звати маму; напротив, кажи јој, нека остане тамо с гостима. Ја имам мало да разговарам с пријом, па ћу вас звати. Хајд, иди и ти тамо.
ЈЕЛКИЦА: Идем. (Пође, па на вратима): А зашто, госпођо, данас још није дошао зет?
МАРТА: Та доћи ће већ, доћи ће. Него, ходи овамо ти, мали враже, ходи да видим је ли истина?
ЈЕЛКИЦА (враћа се): Шта, је ли истина?
МАРТА: Па да си обукла дугу хаљину. Де, окрени се, да видим како ти стоји.
ЈЕЛКИЦА (окреће се).
МАРТА (равнодушно): Лепо, лепо. Можеш сад ићи, душице.
ЈЕЛКИЦА (оде лево).