Чин 1, Сцена 11: СТАНА, ТОМА, ПРЕЂАШЊИ
СТАНА: Слушај, Надо: ја и отац смо решили овог часа нешто врло важно.
ТОМА (који је сео): Да, слушај, дете, што ће ти мајка рећи… То смо заједно решили.
НАДА: Ја слушам.
СТАНА: Ти већ и сама видиш, дете, да си дорасла и… како да кажем…
ТОМА (хоће да јој помогне): Па то… дорасла.
СТАНА: Јесте. И сад је већ време да мало и у свет излазиш. Ти си се овако сабила у кућу с нама, а ми никуда не излазимо, ни с ким се не виђамо, не мешамо се са светом. Па не можеш ти због нас остати тако одвојена од света
ТОМА: Ми смо могли, за нас је било друго; али ти не можеш.
НАДА: Како год ви кажете.
СТАНА: Ја и отац смо разговарали и размишљали смо озбиљно о свему, па смо решили да одсад друкче почнемо. Ми хоћемо да одсад живимо са светом.
ТОМА: Јесте, хоћемо да се измешамо са светом, да му одлазимо и да се виђамо.
СТАНА: Да отворимо мало кућу и да призовемо свет, да нам дође.
НАДА (радосно): То је лепо, то је врло лепо, мајчице.
ТОМА: Да, ето, то смо решили ја и мајка.
НАДА: И то све због мене?
ТОМА: Па, дабоме, није због нас. Нама је и овако било добро. Него због тебе…
НАДА: Хвала вам, велика вам хвала. (Љуби руку Томи).
ТОМА: А ти се томе радујеш?
СТАНА: Боже, Томо, млада је, мора се радовати.
НАДА: Па ја нећу од вас да кријем; дабоме да се радујем.
СТАНА: Е па, видиш, зато сам те и задржала. Сад се лепо спреми да изиђемо мало, да ти наручим једну-две хаљине, да имаш с чим изићи и дочекати.
НАДА: И нову хаљину ћете ми правити?…
СТАНА: Да, отац ми је већ дао новаца.
НАДА: О, како сте ви добри!
СТАНА: Е па хајде сад, метни шешир на главу и дај ми мој, па да пођемо.
ТОМА: Е, још сад?
СТАНА: Па, ето, имамо времена, а новац си нам већ дао.
НАДА: Још сад, боље још сад. (Тапшући и певушећи отрчи у леву собу).