Чин 2, Сцена 10: УЧИТЕЉ МУЗИКЕ, ПРЕЂАШЊИ
УЧИТЕЉ (укусно одевен, али сметених манира): Љубим руке, добар дан желим.
ТОМА (погледа га попреко): Добар дан желим.
УЧИТЕЉ (прилази Стани и љуби јој руку): Милостива је у повољном здрављу?
ТОМА (презриво): Хвала на питању, добро је. А како сте ви, молим вас?
УЧИТЕЉ: Благодарим, врло добро. (Спази гђу Живановићку и клања се). Пардон, немам среће…
СТАНА (представљајући га): Ово је господин… учитељ музике.
УЧИТЕЉ: Предајем виолину, гласовир, флауту… певање такођер.
СТАНА (представљајући Живановићку): Госпођа Живановићка.
УЧИТЕЉ (љуби јој руку): Љубим руке… Врло сам срећан… Будите добри упамтити да предајем певање такођер. О мени се можете распитати по првим кућама.
Гђа ЖИВАНОВИЋКА: А, господин учи госпођицу Наду?
УЧИТЕЉ: Не, молим, госпођицу Јелкицу… Госпођица учи само виолину; међутим, ја предајем и гласовир и флауту. Предајем и певање такођер, али госпођица учи само виолину. Но, госпођице, хоћемо ли, дакле, држати наш час данас?
ЈЕЛКИЦА (држи још служавник): Али сад имам пуне руке посла.
СТАНА: Па може те и Нада одменити.
Гђа ЖИВАНОВИЋКА: А ја сам већ и послужена, чедо моје.
ЈЕЛКИЦА (учитељу): Па извол’те. (Односећи служавник, одлази лево са учитељем).
ТОМА: Иди и ти, Надо, и седи тамо. Нека не буду сами.
НАДА (одлази такође лево, одакле се за време идућих сцена чешће чује час правилно, а час неправилно свирање скала на виолини).