Чин 4, Сцена 5: ТОМА затим НАДА
ТОМА (извади мараму и брише зној с чела. Припали цигарету. Прошета два-три пута по соби, стане, мисли и пушта дубоке димове, затим хукне и седне у фотељу).
НАДА (очајна, изломљена): Оче!
ТОМА (тргне се): Шта је, брате?
НАДА: Шта је ово, шта се све ово дешава у кући?
ТОМА: То што видиш.
НАДА: Је л’ истина да мајка иде из куће?
ТОМА: Истина је.
НАДА: Због мене?
ТОМА: Због своје главе.
НАДА: Али, оче, није само мајка крива мојој несрећи.
ТОМА: Него ко је?
НАДА (почне да плаче): Кад бих могла да кажем и кад бих смела да кажем! А ја знам, знам ја све…
ТОМА: Шта знаш, говори?
НАДА: Па то. Није само мајка крива, него… него… (реши се) криви сте и ви.
ТОМА: Ја?
НАДА: Није лепо, знам да није лепо што вам говорим, али кад сам мајци казала, морам и вама. Ја не бих могла бити мирна кад не бих и вама казала.
ТОМА: Говори.
НАДА: Па то, немам шта друго да вам кажем, али криви сте и ви.
ТОМА: Ама зашто ја, шта ја?
НАДА: Па… због вас смо отерали ону слушкињу.
ТОМА (скочи као опарен с фотеље): О, саваоте, саваоте! (Чупа косе). Јаој, мајко моја мила, шта је ово! Ћут’… Напоље, напоље, па да ми ниси више на очи изашла. Хајде, хајде тамо, па се спреми с твојом мајком… Идите, идите заједно.
НАДА: Оче!
ТОМА: Заједно, заједно… Нећу ниједно више да чујем… Хајде, шта чекаш? Хајде твојој мајци. (Изгура је у леву собу).