Чин 4, Сцена 9: КАЈА, ПРЕЂАШЊИ
КАЈА (остала на отвореним вратима држећи Марка у наручју).
ТОМА: Ходи, ходи овамо…
КАЈА (снебива се).
ТОМА: Уђи, кад ти кажем.
СИМА: Уђи, Кајо.
НАДА (притрчи Каји, па јој узме Марка…): Гле, па и наш Марко…
ЈЕЛКИЦА (притрчи и милује га): И наш Марко је дошао…
КАЈА (неодважно): Опростите… а ја чула, остали сте без млађег, па знам како је то тешко, те рекох да увратим, ако хоћете да вас послушам дан-два… док не нађете…
ТОМА: Добро си учинила… Сам те је бог послао. Јест, јест… и ово је само бог овако удесио да се опет сви овде приберемо. — Ето… ето… и насмејао сам се… Јеси л’ приметио, Симо, да сам се насмејао? А нисам се насмејао све од онога дана… знаш од оног дана.
СИМА: Кад си мене…
ТОМА (меће му шаку на уста, да то више не помиње): Не помињи… не помињи! Нека ми нико не помиње оно што је било… Одсад ће опет бити све друкче. Дедер, Стано, шта чекаш? Децо, децо моја, што ме гледате; шта чекате, забога. Скините те шешире, скините. Ходите, ходите ево овамо; дедер ти, Надо, да ми правиш цигарете. (Вади табакеру па истреса из ње дуван на сто, а Наду хвата за руку, приводи столу и силом посађује у столицу). Тако! А ти, Јелкице, нађи новине… Ама шта чекаш ти, Кајо, што не идеш да нахраниш живину? Мој петао већ пет дана није честито јео, разрио ми све буњиште. Па носи, носи и Марка. (Узима Марка из наручја Јелкичиних и даје га Каји). Носи га под огњиште; ено тамо је његов душек, направљен од мог старог зимског капута… Носи га! (Одгура Кају лево).