Чин 2, Сцена 9: НАДА, ЈЕЛКИЦА, ПРЕЂАШЊИ.
НАДА: Извините, задржали смо се мало.
ЈЕЛКИЦА (носећи служавник): Љубим руке, госпођо.
НАДА: замислите, морам вам признати, свађале смо се ја и Јелкица. Она каже да је њено да послужи, а ја кажем да је то моје.
Гђа ЖИВАНОВИЋКА (служећи се): Е па, ако хоћеш, душо, да ти истину кажем, Јелкица има право.
ЈЕЛКИЦА: Је л’ те? Ето видиш. Баш вам хвала, госпођо.
Гђа ЖИВАНОВИЋКА: Особито слатко.
НАДА: Хвала.
Гђа ЖИВАНОВИЋКА (држећи чашу с водом): Али… Јелкица има право. До данас си и могла ти, душо, служити госте, али од данас, ако бог да, то ће бити дужност Јелкина.
НАДА: Ја вас не разумем.
Гђа ЖИВАНОВИЋКА: Ходи, ходи овамо, да ти кажем нешто на уво.
НАДА (приђе и принесе уво).
Гђа ЖИВАНОВИЋКА (шапне јој нешто): Но? А, гле, како си поцрвенела, је ли?
НАДА (постиђено, повуче се).
Гђа ЖИВАНОВИЋКА: Дакле, ко треба да служи госте?
СТАНА: Е па, немојте да ми постидите девојку. Нека Јелка од данас служи; ето и ја то кажем.
Гђа ЖИВАНОВИЋКА: И одсад неће бити свађе око тога?
НАДА: Неће.
ЈЕЛКИЦА (која је дотле слатким служила Тому и Стану): А хоћете ли и мени што шанути на уво?
Гђа ЖИВАНОВИЋКА: Е, душице, ти си још мала за шапутање на уво. Доста је теби што си и ти извојевала да од данас имаш право једино ти да служиш госте. Зар ти то није доста?