Чин 2, Сцена 12: СТАНА, ТОМА
СТАНА, ТОМА (враћајући се од врата, немо, и не гледајући се докле су испратили гђу Живановићку. Одлазе једно лево, а друго десно не дижући главе).
СТАНА (прва диже главу): Томо.
ТОМА (суморно): Шта је?
СТАНА: Чујеш ли ти ово?
ТОМА: Које?
СТАНА: Које? Па то што свет каже!
ТОМА: Чујем.
СТАНА: Па?
ТОМА (ћути).
СТАНА: Па шта мислиш, Томо?
ТОМА: Па… то, ето то: послушаћемо свет, па то ти је.
СТАНА: Ју, забога, Томо!
ТОМА: А шта ћемо друго? Ако ти је Каја преча но срећа детиња, онда нека седи Каја.
СТАНА: Јух, забога, где бисмо отпустили стару жену, честиту и ваљану? Па како нас поштује! А и децу нам однеговала!
ТОМА: Све је тако, знам ја да је тако, али морамо, морамо послушати свет. Истераћемо је, па ћемо и прежалити.
СТАНА: Забога, Томо!
ТОМА: О томе нећу више ни да говорим. Што мора бити, мора.
СТАНА: Ја јој то нећу казати.
ТОМА: Казаћу јој ја.
СТАНА: Ох, боже, не знаш како ми је тешко. Ако јој кажеш, Томо, а ти лепим. Реци јој да је то због среће детиње, због света. Ти знаш колико она воли децу, па ће јој бити лакше. Реци јој да то чинимо само да запушимо свету уста; иначе је под старост не бисмо дирали.
ТОМА (полазећи лево): Па сад већ, како јој кажем да јој кажем. Помоћи јој не могу, па казао јој овако или онако. (Оде лево).