Чин 3, Сцена 10: ЈЕЛКИЦА, ПРЕЂАШЊИ
ЈЕЛКИЦА (носећи служавник): Љубим руке.
Гђа ЖИВАНОВИЋКА (изненађена): А, а, а, шта је то? Дугачка сукња? (Стани). Шта је то, бога вам?
СТАНА: Ето, и то смо морали учинити, иако му није време.
Гђа ЖИВАНОВИЋКА (служећи се): Али, забога, Јелкица је још врло млада, тек јој је петнаест и по година. Што сте је направили читавом девојком?
СТАНА: Па то је истина. Рано је, знам и сама да је рано, али знате, замерају нам. Кажу: силом је правите дететом, кад није дете. Кажу да је она маторија, него јој ми облачимо кратку сукњу само зато да би Нада изгледала млађа.
Гђа ЖИВАНОВИЋКА: Али ко то каже, забога?
СТАНА: Па тако, свет. Кажу: Нада је много старија, али ми лажемо и младожењу и свет, па зато облачимо Јелкици кратке сукње, да би само крај ње и Нада изгледала млађа.
Гђа ЖИВАНОВИЋКА: О, господе боже, шта ти још неће измислити? (Јелкици, пошто се послужила). Хвала, душо.
ЈЕЛКИЦА (одлази).
Гђа ЖИВАНОВИЋКА (гледа за њом): А лепо јој стоји, обешеница једна. Најзад, добро сте и учинили. Њена се крштеница зна, то је црно на беломе, па носила она дугу или кратку хаљину. (Устаје). Ви ћете ме данас, драга моја, раније пустити. Данашњи сам дан посветила посетама. Имам да учиним много посета. Разуме се, прва је била вама.
СТАНА: Веома вам благодарим. (Прати је до врата).