Чин 1, Сцена 6: ИВКОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ
ИВКОВИЋ (пошто је куцао): Извините!
ДАНИЦА (хитно устаје).
ЈЕВРЕМ: А ти си, господине Ивковићу? Изволи!
ИВКОВИЋ (Даници): Хтео сам да се извиним! Вас опет узнемиравају моји клијенти?
ДАНИЦА: Да. Малопре је био један који се, сиромах, жали да га гоните као вука!
ИВКОВИЋ: Хе, шта ћете! Такав је наш посао. Али неће вас више узнемиравати. (Вади из џепа једну таблицу на којој пише „Адвокат“ ). Чим сте ме опоменули, газда-Јевреме, ја сам наручио, али, ето, тек сад стигло!
ЈЕВРЕМ: Е, баш добро! Прикуцај ти то лепо на твоја врата, да те лакше нађу твоје муштерије!
ИВКОВИЋ: Хвала богу те је стигло. Нећу бити овде два-три дана, па би вас још више узнемиравали.
ДАНИЦА: Нећете бити овде?
ИВКОВИЋ: Да, морам мало до Београда, због избора. На дан-два само.
ЈЕВРЕМ (тргне се): Због избора, је л’?… Аха, аха! Дакле, мислиш због избора у Београд. Хм! хм! (Маше за леђима рухом Даници да се уклони из собе).
ИВКОВИЋ: Мораћу!
ЈЕВРЕМ: Па јесте! (Маше енергичније Даници, која га први пут није довољно разумела).
ДАНИЦА (пошто га је разумела): Извините, ја морам мајци; звала ме још малопре, а ја се задржала. Клањам се! (Одлази).
ИВКОВИЋ: До виђења, госпођице!