Чин 3, Сцена 1: ЈЕВРЕМ, ИВКОВИЋ
ЈЕВРЕМ (у својој соби, држећи у руци један згужван број новина говори претећи Ивковићу): То није израз народне свести, то није допис, то није политика, то је клевета!
ИВКОВИЋ (у својој соби држећи једну згужвану црвену плакату): Ако хоћеш да знаш шта је клевета, а ти тури руке у своје џепове, тамо ћеш наћи ове плакате.
ЈЕВРЕМ: А овај телеграм у новинама?
ИВКОВИЋ: То је сушта истина. У телеграму стоји да си ти, газда-Јевреме, говорио противу владе и ништа више.
ЈЕВРЕМ: Говорио противу владе? Па дабоме да сам говорио противу владе кад си ми подметнуо твој говор!
ИВКОВИЋ: Не кажеш ми хвала што нисам у телеграму јавио да си ми украо говор.
ЈЕВРЕМ: Ту реч да тргнеш, јеси чуо! Не крадем ја, бре, ја сам карактерна индивидуа!
ИВКОВИЋ: Па јес’, мој говор је сам улетео у твој џеп!
ЈЕВРЕМ: Зет си ми, могу да се послужим твојим говором; ако те је жао, могу и ја теби написати један па да ти вратим зајам.
ИВКОВИЋ: Хвала! Пиши ти са твојим људима пашквиле.
ЈЕВРЕМ: Другом то да кажеш, јеси чуо…
ИВКОВИЋ: Ја теби кажем, а ти реци оном коме треба!
ЈЕВРЕМ: Није те ни срамота: за један говор потего̂ кроз новине да се жали!
ИВКОВИЋ: Нисам се жалио, ја сам само изнео да си и ти прешао у опозицију.
ЈЕВРЕМ: У опозицију? С тобом ваљда?
ИВКОВИЋ: Није са мном него против владе.
ЈЕВРЕМ: Против владе? Ја против владе? Зар те није срамота у очи да ме погледаш?
ИВКОВИЋ: Није ме срамота, јер сам казао истину.
ЈЕВРЕМ: То што си пљунуо одмах да полижеш! Телеграфски да полижеш. Ја ћу да платим депешу, иначе…
ИВКОВИЋ: Шта иначе?
ЈЕВРЕМ: … Иначе ћу ја телеграфисати у Београд да ти лажеш…
ИВКОВИЋ: Ја ћу онда штампати твој говор?
ЈЕВРЕМ: Ама откуд мој, кад је твој говор?
ИВКОВИЋ: Ти си га говорио…
ЈЕВРЕМ: Хоћеш ли да пошљеш депешу или нећеш?
ИВКОВИЋ: Нећу!
ЈЕВРЕМ: Е, онда… да знаш… нема ништа више… јест… нема ништа више… (Не сме да каже).
ИВКОВИЋ: Шта нема?
ЈЕВРЕМ: Па то! Не можемо више заједно под истим кровом и отказујем ти квартир. Ето ти! Са душманином својим не могу под једним кровом!
ИВКОВИЋ: Лепо, примам к знању!
ЈЕВРЕМ: И да знаш и то: ниси ми више кирајџија ни код моје ћерке и… одатле да се иселиш.
ИВКОВИЋ: Одатле да се иселим?
ЈЕВРЕМ: Одатле!… Ниси ми више зет, па ето ти… И да се иселиш.
ИВКОВИЋ: Чуо сам!
ЈЕВРЕМ: Још данас!
ИВКОВИЋ: Из срца твоје кћери могу још данас, а из квартира кроз петнаест дана.
ЈЕВРЕМ: Ја енергично кажем: још данас!
ИВКОВИЋ: Данас је избор!
ЈЕВРЕМ: Ако је твој избор и мој је!
ИВКОВИЋ: Теби је лако газда-Јевреме, ти се можеш и иселити пошто нећеш бити изабран.
ЈЕВРЕМ: А ти ћеш бити изабран?
ИВКОВИЋ: Ја се надам!
ЈЕВРЕМ: Сигуран посланик! Пише депеше против свога таста. (Баци му згужване новине кроз врата). На ово па да се закитиш!
ИВКОВИЋ (баци му згужване црвене плакате): А ево теби! Читај ово па се поноси!
ЈЕВРЕМ: И да ми више не излазиш на очи, него да се селиш! То ти је моја последња реч. Ето ти! (Гурне врата, закључа их, стрпа кључ у џеп и шета узбуђено и љутито).
ИВКОВИЋ (седа за сто и пише).