Чин 2, Сцена 2: ДАНИЦА,ПАВКА
ДАНИЦА: Знаш, мајка, право да ти кажем, све ме нешто страх од тих избора.
ПАВКА: А што?
ДАНИЦА: Да се нешто не поквари.
ПАВКА: Па оно, ако ћемо право, он би требао да попусти, млађи је.
ДАНИЦА: Па нема шта ту да се попусти: ко добије више гласова, тај је посланик.
ПАВКА: Знам, ал’ видиш, ако ћемо онако фамилијарно, право би било ја и твој отац да идемо сад као посланици у Београд, а вас двоје, млађи сте, имате времена.
ДАНИЦА: То све зависи од тога ко има поверење народно.
ПАВКА: А он га бајаги има?
ДАНИЦА: Па има.
ПАВКА: Ћути, богати, ухватио се с којекаквима!
ДАНИЦА: А већ отац!
ПАВКА: Шта отац?
ДАНИЦА: Он се ко бајаги с бољима ухватио!
ПАВКА: Ју! Још ћеш почети против рођеног оца да говориш!
ДАНИЦА: Нећу, али што је право, право је! Ето, зар се отац није ухватио и са оним Сретом, а цела га варош и цео округ зна ко је и какав је…
ПАВКА: И цела варош и цео округ да зна, ал’ ти не мораш да знаш, нити се тебе то тиче. Гле ти ње! Немој да мислиш ако смо пристали да те дамо, да смо те уписали и у његову партију!
ДАНИЦА: А откад си ти то у очевој партији?
ПАВКА: Откад сам се удала, синко.
ДАНИЦА: Е, па и ја, откад сам се испросила.
ПАВКА: Прво и прво, ако си се и испросила, он ти није још муж, а друго, и да ти је муж, не би му твоја одбрана ништа помогла да буде посланик.
ДАНИЦА: Па биће он посланик и без моје одбране.
ПАВКА: Е, а ко ти то каже?
ДАНИЦА: Ја кажем!
ПАВКА: Од њега си ваљда чула?
ДАНИЦА: Па од њега.
ПАВКА: А ја сам, видиш, од Јеврема чула да он неће бити посланик и да се бамбадава бакће и ломи.
ДАНИЦА: Не зна то отац, он мисли…
ПАВКА: Гле сад ти ње! Дакле, отац не зна, а он зна?
ДАНИЦА: Па јес’!
ПАВКА: Господе боже, ти то онако — из ината само!
ДАНИЦА: Ја само кажем да ће он бити посланик.
ПАВКА: Ако је до ината, кћери, упамти: мој муж мора бити посланик!
ДАНИЦА: Па нека буде, ако може.
ПАВКА: Биће, боме, ја ти то кажем!
ДАНИЦА: Осим ако ти не гласаш за њега.
ПАВКА: Није ни моја мајка гласала па нећу ни ја. Али умем ја и друкчије кад је до ината! Заћи ћу по кућама па ћу упалити жене!
ДАНИЦА: Да гласају?
ПАВКА: Не да гласају него да гласају њини мужеви онако како оне хоће. Знам ја добро у које ћу куће поћи и у којој је кући жена господар, па ћемо видети. Кад је инат, умем и ја!
ДАНИЦА: Мањ ако то не помогне!
ПАВКА (крсти се): Ју, ју, ју! Е, јеси чула, ти си пустила језик као права опозиција. Зар те није срамота тако да разговараш с мајком?
ДАНИЦА: Па не, али…
ПАВКА: Ни речи више да ми ниси казала, да ми не прекипи. Боље склони ми се испред очију!
ДАНИЦА: Добро, склонићу се! (Одлази у собу).