Чин 1, Сцена 1: ПАВКА, ДАНИЦА
ПАВКА (долази из десних врата па кад види да никог нема у соби, одлази вратима у дну. Напоље): ’Оди овамо! Чујеш ли, овамо кад ти кажем!
ДАНИЦА (улази).
ПАВКА: Ти опет? Јесам ли ти хиљаду пута казала: нећу да те видим тамо!
ДАНИЦА: Боже, мајка…!
ПАВКА: Ама немој ти мени: „Боже, мајка!“ Нећу да те видим тамо кад немаш посла, па то.
ДАНИЦА: Учинило ми се да је пала саксија.
ПАВКА: Пала саксија, хм! Није него још нешто! Што се мени не учини да је пала саксија!
ДАНИЦА (гунђа): А, већ…
ПАВКА: Шта кажеш?
ДАНИЦА: Ништа!
ПАВКА: Слушај ти! Моја мајка није вукла реп за собом, нисам га ни ја вукла, па не дам ни ти да га вучеш! Не дам, разумеш ли ме…
ДАНИЦА: Боже, мајка, какав реп?
ПАВКА: Него шта, ако те узме свет у уста?
ДАНИЦА: Ех, већ свет…!
ПАВКА: Свет, дабоме!
ДАНИЦА: А Мица Антићева, је л’ имала оволики реп, па шта? Опет се удала!
ПАВКА: Нећу ја тебе с репом да удајем, разумеш ли? И не нађе другу да ми кажеш него Мицу Антићеву! Што ми не кажеш за Росу Јанићеву? Ето, баш красна девојка, па како је прошла? Узе је свет у уста па: ау, а-у, а-у… те ено и сад седи и броји дане.
ДАНИЦА: Броји дане зато што нема да изброји паре, а да има…
ПАВКА: И да има, богами, кад свет узме на зуб!
ДАНИЦА: А по чему има мене свет да узме на зуб?
ПАВКА: По томе, видиш, што ти се сваки час чини да је пала саксија… а он млад човек!
ДАНИЦА: Знам, ал’ ово је друго!
ПАВКА: По чему друго? Ни по чему. Није да кажеш да је човек отворено казао, него тако: била његова тетка два-трипут, проговорила о томе, распитивала колико носиш и… ето, то! Само разговор и ништа више. Оцу чак нисам ни говорила. Шта имам да му говорим празне речи.
ДАНИЦА: Нису то празне речи.
ПАВКА: Него шта су?
ДАНИЦА: Ја знам да нису.
ПАВКА: Ти знаш? Казао ти ваљда? Ама, ја сам крива, нико други није крив него ја.
ДАНИЦА: Шта имаш ти да будеш крива?
ПАВКА: То што сам се стегла као кукавица па хоћу да уштедим. „Издај, Јевреме, две собе; нама је много пет соба, што ће нама пет соба!“ А ето ти сад, уселио ти се у кућу млад човек, а имаш девојку у кући, па сад трљај главу!
ДАНИЦА: Свеједно, да није он, уселио би се други.
ПАВКА: Уселио би се, јест, ал’ је могла да се усели каква фамилија. Овако… Јеси ли чула, нека попадају све саксије, нећу. више да ми излазиш тамо! А не знам ни шта ће ми оне саксије у ходнику, унеће их Младен још данас у кујну.
ДАНИЦА: Ух, саксије у кујну!… Неко куца. Извол’те!