Чин 3, Сцена 18: МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ
МЛАДЕН (улети задуван) Газда! Ено од оп штине кренуо силан народ. Напред музика, упалили фењере и вичу, грдно вичу.
ЈЕВРЕМ (престрављено) Шта вичу?
ДАНИЦА (завршила је препис и одлази из собе Ивковићеве).
МЛАДЕН: Вичу живео народни посланик, доле, горе! И… не знам шта још вичу.
ЈЕВРЕМ (Спири): Ама, па они ће сад овде под прозор, је ли? Доћи ће да ме поздраве, а ја треба да им одговорим! Је ли, Спиро?
СПИРА: Па јест, такав је обичај…
ЈЕВРЕМ: Дабоме да треба да одговорим… Па где су сад онај Секулић, па онај Срета? Никога нема сад кад ми највише требају. А и ти (издера се на Младена) бар да умеш честито да ми кажеш. Што ћутиш, брате? Што не говориш: иду ли, ко иде, је л’ одавно иду, је л’ овамо иду? А и ти, Спиро, што си се ког ђавола смрзнуо? Трчи, брате, по кући као да је твоја кућа. Зовите Павку, Даницу. Зовите их нека упале свеће на прозоре! (Одјуре и Спира и Младен). И откуд сад да ми падне наједанпут на памет говор? Нисам ја државни апарат, па да ми тако наједанпут макар шта падне на памет!