Чин 2, Сцена 5: МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ
ЈЕВРЕМ (Младену који излази): Зар ти не чујеш?
МЛАДЕН: Чујем, него газдарица ме задржава.
СЕКУЛИЋ: Јеси ли ти записао мени сваког редом ко долази код Ивковића у канцеларију?
МЛАДЕН: Јесам.
СЕКУЛИЋ: Где ти је тај списак?
МЛАДЕН: Немам.
СЕКУЛИЋ: Како немаш?
МЛАДЕН: Па ја нисам писмен.
СЕКУЛИЋ: Па како си ђавола записивао?
МЛАДЕН: Тако… у памети.
СЕКУЛИЋ: Е, ’ајд говори!
МЛАДЕН: Прво и прво, долазио је јуче после подне Пера клисар, донео неку цедуљу, па онда… (сећа се) долазила је и наша госпођица Даница…
ЈЕВРЕМ: То остави… него други, туђини.
МЛАДЕН: Па онда… долазио је поп Видоје.
СЕКУЛИЋ: Добро, добро, попе, обријаћу ја тебе, ако бог да. Хоће опозицију, а овамо прескаче удовичке плотове!
ЈЕВРЕМ: Јест, код оне Ангелине.
СЕКУЛИЋ: Па онда?
МЛАДЕН: Па онда… чекај, поп Видоје, па онда опет госпођица Даница…
ЈЕВРЕМ: Ама за друге говори.
МЛАДЕН: А јест, био је и господин Срета учитељ од јутрос.
СЕКУЛИЋ: Добро, добро, учо, голубе мој, ти и иначе гучеш у мојој фијоци!
ЈЕВРЕМ: Како гуче у фијоци?
СЕКУЛИЋ: Четири тужбе, разумеш ли, четири тужбе! Једном детету, за једну запету, мал’ није одвалио једно уво. Па је онда, братац мој, гађао децу тврдо повезаним књигама, које му је послало министарство за поклањање добрим ђацима; па је онда, братац мој, пред људима у кафани казао: да је господин министар просвете једна обична професорска стеница, и још, брате мој, свађао се са женом пред ђацима, па се жена пред децом пљескала где је стигла, а он јој јавно казао да је она полицијско подсвојче, а та се увреда има да односи на мене.
ЈЕВРЕМ: Е, тај је богме много загустио!
СЕКУЛИЋ (Младену): Ко је још долазио?
МЛАДЕН: Кмет Средоје, па после њега опет госпођица Даница.
ЈЕВРЕМ: Ама прескочи њу!
МЛАДЕН: Е, па онда кмет Средоје.
СЕКУЛИЋ: Тај кмет ти је риба с обе стране пржена. Гута порезу као шаран муве. Оволико сланинице да метнеш на мишоловку па мора доћи да је лизне. С њим ми је бар лако! (Младену). Има ли још који?
МЛАДЕН: Па то, нема више… А јес’, јутрос је нешто улазила и газдарица.
СЕКУЛИЋ (Јеврему): Уха, па то цела твоја кућа оде у опозицију!
ЈЕВРЕМ: Ама није! него женско, знаш како је, мора свуда да завири.
СЕКУЛИЋ (Младену): Добро, добро! Ти пази само и даље па сваког да ми запишеш.
МЛАДЕН: Хоћу ја! (Полази).
ЈЕВРЕМ: Овај… чекај, Младене. Кад је већ ту, рекох, да измакнемо овај орман.
СЕКУЛИЋ: Јест, богме! Добро си се сетио. ’Ајде држи! (Прихвате сва тројица и односе орман уз други зид). Тако. Ето видиш! (Провири на кључаоницу). Сад се може и ослухнути и видети.
МЛАДЕН (Одлази).
СЕКУЛИЋ: Е, па хајде сад и ја на посао. А овај, и ти се, газда-Јевреме, упути, прођи мало кроз кафане; седни с овим и с оним, обећај овом ово а оном оно; поздрави се и с оним с ким се и не познајеш. Знаш како је, уочи избора сви смо браћа. Једном плати кафу, другом ракију; једном обећај државну службу, другом да ће му се скинути стечај; трећем да ће добити зајам код окружне штедионице, четвртом да ће му се рођак пустити с робије. Обећај! Обећања бар ништа не коштају.
ЈЕВРЕМ: Јест, и сам сам то мислио.
СЕКУЛИЋ: Е, ’ајде, у здравље, па на посао! (Пође па се врати). Јес’, богами, мало не заборавих. Но, још ми се и то може десити да заборавим. (Вади пет-шест неиспуњених меница из џепа и прелистава их, читајући суме). Сто, двеста, триста, четири стотине… ’Ајд ову од пет стотина. Дедер, газда-Јевреме, потпиши ово!
ЈЕВРЕМ (згране се): Које море?
СЕКУЛИЋ: Па ову меницу, брате, од пет стотина динара. Није да кажеш хиљада, него пет стотина. Ево и словима пише пет стотина.
ЈЕВРЕМ: Е, то ја нећу да потпишем!
СЕКУЛИЋ: Ама како нећеш?
ЈЕВРЕМ: Тако нећу! Зашто да потпишем?
СЕКУЛИЋ: Како, зашто? Па је л’ хоћеш да будеш народни посланик или нећеш?
ЈЕВРЕМ: Добро, ал’ зашто да потпишем?
СЕКУЛИЋ: Е, па како ти то мислиш; мислиш само пљуни па залепи. А треба ли овај брат да поцепа бар три пара пенџета и бар једне херцлове? Па онда: хоће ли народ да гуцне штогод или неће? А? Е, мој брате, кад би све то било бесплатно, и ја бих био народни посланик а не бих тебе пустио. Дедер, дедер… ево овде! (Ставља меницу на сто и показује му где треба да потпише).
ЈЕВРЕМ (снебива се): Не знам шта имају пенџета везе са мандатом?
СЕКУЛИЋ: Е, синко, мандат се не стиче главом него кесом и ногама. Ти паре, ја пенџета, а народ мандат!
ЈЕВРЕМ (снебива се и ломи): Знам, ал’ то… (Тргне се). А, јок, нећу то да потпишем!
СЕКУЛИЋ (узима меницу): Немој! (Ставља је у џеп). Мени мандат не треба, а не треба ни теби, рекао бих. Онај Јовица и онако ми досади говорећи ми како би он требао да буде посланик.
ЈЕВРЕМ (престрављен): Зар ти је говорио, богати?
СЕКУЛИЋ: Јес’, још пре недељу дана.
ЈЕВРЕМ: Е, види га, молим те, то он отишао од мене па право теби.
СЕКУЛИЋ: Не знам одакле је отишао, само човек моли и преклиње. Е, ’ајд у здравље, газда-Јевреме!
ЈЕВРЕМ: Па, добро, куд ћеш ти?
СЕКУЛИЋ: Идем да гледам свој посао! (Полази).
ЈЕВРЕМ: Чекај де… чекај да проговоримо ко људи!
СЕКУЛИЋ: О чему да проговоримо?
ЈЕВРЕМ: Па добро, како то може да буде: једна пенџета и једни ерцлови пет стотина динара? Да кажеш да је мање…
СЕКУЛИЋ: Па што тако не говориш па да се као људи споразумемо. Ако ти је баш толико стало за мање… нека буде мање. Мени је главно да се споразумемо, а сума је споредна ствар… Ево, на пример, ова од четири стотине динара.
ЈЕВРЕМ (чеше се за уветом): Много, брате!
СЕКУЛИЋ: Па добро, ’ајд ову од триста, а ако доцније још затреба, ти си, хвала богу, ту!
ЈЕВРЕМ (још се снебива): Знаш, мислио сам…
СЕКУЛИЋ (трпа му перо у руке): Ама немаш ти ту шта да мислиш. Нека мисле они у Београду којима ти требаш. Платиће они то, ако ти не платиш. Дедер, дедер!…
ЈЕВРЕМ (потписујући невољно): О, брате!…
СЕКУЛИЋ (трпа меницу у џеп): Е, тако, видиш, па да се иде на посао! У здравље! (Оде).