Чин 1, Сцена 18: ЈЕВРЕМ, ДАНИЦА
ЈЕВРЕМ (пошто га је испратио, враћа се замишљено).
ДАНИЦА (улази споља): Оде господин Срета?
ЈЕВРЕМ (тргне се из мисли): Где си била досад?
ДАНИЦА: Па тамо, у ходнику.
ЈЕВРЕМ: Је л’ се није чуло тамо шта смо разговарали ја и господин Срета?
ДАНИЦА: Није. Разговарала сам све време са господином Ивковићем, па не бих ни могла да чујем и да сам хтела.
ЈЕВРЕМ: С њим разговарала? А шта он онако каже?… О чему сте разговарали?
ДАНИЦА: О врло важним стварима.
ЈЕВРЕМ: О важним стварима? Зар он с тобом разговара о важним стварима?
ДАНИЦА: Па онако… каже иде у Београд… Хоће да се кандидује за народног посланика… каже…
ЈЕВРЕМ (претрне): Шта каже?
ДАНИЦА: Па то, хоће да иде у Београд…
ЈЕВРЕМ: Ама није то него оно друго?
ДАНИЦА: Које друго?
ЈЕВРЕМ: Оно друго што ти је казао?
ДАНИЦА: Па то… каже, хоће да се кандидује за народног посланика.
ЈЕВРЕМ: Кој’ да се кандидује за народног посланика?
ДАНИЦА: Па он, господин Ивковић. Каже терају га пријатељи, он није хтео, али га терају пријатељи и они из Београда…
ЈЕВРЕМ: А начелник?
ДАНИЦА: Па он каже, њега ће да кандидује опозиција.
ЈЕВРЕМ: Аха! Опозиција! Дакле тако, опозиција? А чему опозиција, зашто опозиција, коме опозиција? А? Е, то ћемо да видимо! Иди, иди му кажи: е, то ћемо да видимо! Управо, иди му кажи да он… Чекај! Иди му кажи да је… Чекај!… Иди до ђавола, и немој ником ништа да кажеш. (Даница га гледа зачуђено и изненађено, и одлази десно. Јеврем узбуђено хода и говори нешто сам себи, млатарајући рукама).