Чин 2, Сцена 13: ЈЕВРЕМ, СРЕТА
ЈЕВРЕМ: Нешто!
СРЕТА: Тако је то, дабоме, кад ти је он у кући.
ЈЕВРЕМ: Нешто, хм, нешто! (Затвори врата кроз која је Даница отишла). Ето, сад нема никог. Молим те као брата, узми ово звонце па седи, ево овде седи, па да ми даш реч. Хоћу баш да пробам. Не знаш како ме то мучи.
СРЕТА: Можемо, можемо! (Седне за сто). Чекај прво да поставимо сваку ствар на своје место. (Меће звонце). Тако. ’Ајд сад! Седи ти тамо па тражи реч!
ЈЕВРЕМ (оде још једном те ослушне на вратима па се враћа и седа на столицу према Срети. Укрути се, искашље, устане са столице и диже руку увис): Молим, господине председниче, за реч!
СРЕТА: Ама чекај, куд си навро! Не иде то тако! Прво да отворим седницу.
ЈЕВРЕМ (седне).
СРЕТА (устане, силно звони и раздере се): Мир, мир кад вам кажем! Јесте ли сви на броју?
ЈЕВРЕМ: Јесмо!
СРЕТА: Молим господу стенографе да се спреме. Молим господина секретара одбора за молбе и жалбе да ми да пословник, да ми се нађе при руци. Молим г. г. посланике да говоре учтиво како се не би дешавали сукоби. Молим галерију да одржава ред. Мир кад вам кажем! (Седне).
ЈЕВРЕМ (као пре): Молим, господине председниче, за реч! (Седне).
СРЕТА (дуго звони): Господо, господин Јеврем Прокић има реч.