Чин 1, Сцена 12: МАРИНА, ЈЕВРЕМ, ПАВКА
МАРИНА (долази споља): Добар дан, добар дан, газда-Јевреме!
ЈЕВРЕМ: Добар дан!
ПАВКА: А ја вас баш гледам кроз прозор, па кажем Јеврему: ево госпа-Марине право к нама.
МАРИНА: Баш добро што вас видим, газда-Јевреме, те да вас као човека и грађанина запитам: има ли, бога вам, власти у овој земљи?
ЈЕВРЕМ: Па има госпа Марина. Ето господин начелник…
МАРИНА: Или, ако нема власти, а оно, има ли бар грађанства?
ЈЕВРЕМ: Како да нема! Па ко би гласао за изборе кад не би било грађанства?
МАРИНА: Па молим вас лепо, како та власт и то грађанство трпи ова чуда? Ето, молим вас, сад баш прођох крај апотеке. (Павки). Ју, слатка, оно вреди видети, оно се не да речима описати, оно треба очима видети. (Јеврему). Пролазим крај апотеке и гледам. Знате ону секретарицу… Ју, забога. Па оно је већ јавна ствар… Виси овако, ево овако, на прозору, а онај ћосави потпоручник под прозором. Она, знате, њему све овако, овако, овако. (Показује гестове рукама). А он њој све овако… Као у позоришту.
ПАВКА: Ју, ју, ју! (Крсти се). Па кажу онда није истина кад тако новине за понеку пишу.
МАРИНА: Томе би, забога, требала власт да стане на пут, а грађанство би требало да се гнуша.
ЈЕВРЕМ: Шта ћете, у свакој вароши има и таквих индивидуа!
МАРИНА: И бар да је нека персона, та секретарица, па и да ми није криво, али…
ПАВКА: Каквих ти нас нема. Да вам кажем само шта сам јуче чула, па да се крстите и левом и десном!
ЈЕВРЕМ: А јесте, јесте… То треба да чујете! Ето идите тамо у собу да вам каже Павка шта је јуче чула, па да се крстите и левом и десном. Идите, идите, то вреди да чујете!
ПАВКА (нудећи Марину): Извол’те!
МАРИНА (полазећи, застане пред фотографијама које висе о зиду): Бога вам, је ли ово све ваша фамилија?
ПАВКА: Јесте, Јевремова. Дао их бог много!
МАРИНА: И све живо?
ПАВКА: Готово.
МАРИНА: Овде?
ЈЕВРЕМ; Сви су овде.
МАРИНА: Много их има. (Павки). Видите, па и то му је као неки мираз за зета, толики гласачи у фамилији… Како, није их мало, молим вас, и то… (Улази у собу говорећи даље, Павка улази за њом).