Чин 1, Сцена 2: СИМА СОКИЋ, ПРЕЂАШЊИ
СИМА (улази на средња врата): Добар дан желим!
ПАВКА: Добар дан.
СИМА: Је ли господин код куће?
ДАНИЦА: Није.
СИМА: Хтео сам, знаш… а ти си његова госпођа?
ПАВКА: Јесте!
СИМА: Хтео сам, знаш, да га замолим нешто. Баш… ако хоћеш, госпођо, молим ти се, проговори му и ти. Реци му, кумим га богом, нека ме не гони толико! И да је зашто, него низашто! Реци му: долазио Сима Сокић, онај што га гониш због жене…
ПАВКА (изненади се): Због жене?… (прекрсти се). Ама шта говориш, човече и пријатељу, зар те мој муж гони због жене?
СИМА:… Реци му, није човек крив! Једанпут-двапут што је испребијао жену, то толико. А ко ће је и испребијати ако неће муж?
ПАВКА: Ја не знам о чему ти говориш?
СИМА: Ама, ево шта је. Одбегла ми, знаш, жена. Вели, тучем је, а није, богами! Јест, дигао сам руку, није да нисам; ал’ онако два-трипут, као што и приличи мужу; ал’ није да кажеш душмански. Па она сад каже: досадило јој, и отишла од мене, као да ће негде наћи боље. Него тако, женска памет! Па отишла право у адвоката, те твој господин тужи мене за тешку повреду и сад ме гони као вука по планини.
ПАВКА: А, то је? (Чисто јој лакне).
ДАНИЦА: Ти си погрешио врата. Не седи овде адвокат.
СИМА: Него?
ДАНИЦА: Ево овде, ова друга врата. ’Оди, показаћу ти.
ПАВКА: Ама, немој ти да му показујеш. (Сими). Ево овде, исти ходник, само она друга врата.
СИМА: Е, опростите, ја видио, знаш, фирму, на кући, па мислим… Ова друга врата, јел’?
ДАНИЦА: Јесте.
СИМА: Е, хвала, опростите! (Одлази).