Чин 1, Сцена 9: ЈЕВРЕМ, ЈОВИЦА
ЈОВИЦА (с врата): А ја свратио у дућан, па кажу момци отишао кући.
ЈЕВРЕМ: Откуд ти?
ЈОВИЦА: Откуд? Отуд, наишао, нанео ме ветар!
ЈЕВРЕМ: Седи! (Одлази десним вратима). Данице, дедер још једну кафу.
ЈОВИЦА (седајући): Имам, знаш, неке наполеоне, па рекох, да их не дајем из руке док тебе не питам за курс.
ЈЕВРЕМ: Море другом ти тај курс, немој мени! Бајаги ниси могао у чаршији да се припиташ, него потегао овамо да ме нађеш, као да ја сваки дан само наполеоне преврћем преко руке. Него, ако си дошао за неки посао а ти говори!
ЈОВИЦА: Па… па и за посао. Ти имаш, знаш, неке јареће коже. Једанпут си ми се жалио не знаш шта ћеш са њима, па, рекох, ја ћу скоро у Београд…
ЈЕВРЕМ: Ама откуд ти, бре брате, коже падоше на памет! Откад коже биле па битисале! Него ти увек тако: обилазиш девет сокака док стигнеш у кућу у коју си пошао. Друго си ти дошао, ниси за коже.
ЈОВИЦА: Ништа друго, него за коже!
ЈЕВРЕМ: Е, па, дедер сад, немој да му кажеш! Па јеси ли ти, бре, пио алвалук кад сам их продао?
ЈОВИЦА (као бајаги досећа се): Па је л’ то за коже било?
ЈЕВРЕМ: Није него за дрењине!
ЈОВИЦА: Ја смео с ума.
ДАНИЦА (доноси кафу, оставља и одлази).
ЈЕВРЕМ: Море, ниси смео с ума, него, знам ја тебе. Ако хоћеш да купиш коња, а ти прво почнеш разговор о обручима и бурадима.
ЈОВИЦА: Па, знаш како је, трговачки ред, колико да се отпочне разговор. А… јеси ли слазио одјутрос у чаршију?
ЈЕВРЕМ: Јесам.
ЈОВИЦА: Па биће онда и да си чуо што?
ЈЕВРЕМ: А шта има да се чује? Има л’ што ново?
ЈОВИЦА: Знаш, идем ја јутрос чаршијом, а начелник, па тек спусти мени руку на раме…
ЈЕВРЕМ (изненађено и суревњиво): Ама, на чије раме?
ЈОВИЦА: Спусти руку мени на раме.
ЈЕВРЕМ: Ко спусти?
ЈОВИЦА: Господин начелник.
ЈЕВРЕМ: Ама и он, кога год сретне, а он му спусти руку на раме! Па шта ти вели?
ЈОВИЦА: Вели, богами, газда-Јовице, не стоје добро ствари!
ЈЕВРЕМ: Које ствари?
ЈОВИЦА: Па о политици ми говори човек.
ЈЕВРЕМ: А што не стоје добро?
ЈОВИЦА: Вели, они наши у Београду канда не би хтели више да им Илић буде посланик.
ЈЕВРЕМ (као бајаги изненађен): Е, богати, како то?
ЈОВИЦА: Ето тако ми каже човек, од речи до речи.
ЈЕВРЕМ: Ја то, боме, не верујем. Што, брате! Илић је баш човек на своме месту.
ЈОВИЦА: Е, видиш, онима тамо горе није на своме месту!
ЈЕВРЕМ: Па сад? Шта каже господин начелник?
ЈОВИЦА: Вели, морамо наћи другога!
ЈЕВРЕМ: Јес’, другога, као да овде роде посланици на врби, па ми само да узберемо.
ЈОВИЦА: А кад се човек зрело размисли, зашто као не би могао и ко други?
ЈЕВРЕМ (подозриво): Могао би, не кажем да не би могао, ама дедер кажи ко?
ЈОВИЦА (бајаги размишља): Могао би… Ето, Мита Арсић!
ЈЕВРЕМ: Па је л’ човек под стечајем?
ЈОВИЦА: А Јова Црвљанин?
ЈЕВРЕМ: Па је л’ украо тестамент и био у апсу?
ЈОВИЦА: А поп Пера?
ЈЕВРЕМ: Он јесте. Ако тамо у скупштини треба зинути, поп уме да зине, па да га мајци олако не затвори уста. Али, брате, одвешће свастику у Београд, па ће да нам пуца брука.
ЈОВИЦА: То јесте!
ЈЕВРЕМ: Па после, брате, у Београду има много музика, а он чим чује музику мора повести коло, па макар то и о задушницама било. А то још овде и бива, али тамо…
ЈОВИЦА: Па онда, не знам кога би?
ЈЕВРЕМ (подозриво): Не знам ни ја.
ЈОВИЦА: Јер ту треба наћи човека, али таквог да му се не вуче реп. А где ти је данас такав? Ето, на пример, мислио сам нешто и на тебе…
ЈЕВРЕМ (престрави се).
ЈОВИЦА: Па му, знаш, дође незгодно због оног шпиритуса.
ЈЕВРЕМ: Ког шпиритуса?
ЈОВИЦА: Оног, знаш, што кажу да си шверцовао.
ЈЕВРЕМ (увређен): Слушај ти, ако и кажу за мене да сам шверцовао шпиритус, ја државу нисам оштетио. Ја сам казну поштено платио, а за мене бар не кажу да сам лиферовао војсци цркнуто месо.
ЈОВИЦА: Ето ти сад! Сад па да почнемо да се вређамо. Нисам ја зато, брате, дошао; него сам дошао као човек и као пријатељ да се разговарамо као људи.
ЈЕВРЕМ: Е па разговарај као човек, а немој да ми помињеш више шпиритус, кад о томе нема више ни аката.
ЈОВИЦА: Па нема, дабоме, кад их је писар за пет банке појео.
ЈЕВРЕМ: Ако их је и појео, акта је јео, а није цркнуто месо. И у другом свету може чиновник да поједе акта, али нигде у свету нема да војска једе цркнуто месо.
ЈОВИЦА (корсем диже се): Е, па да идем ја!
ЈЕВРЕМ: Ама што да идеш?
ЈОВИЦА: Па кад ти једнако наврћеш на увреду!
ЈЕВРЕМ: Ама није ја, него ти једнако наврћеш на шпиритус.
ЈОВИЦА: Остави, богати, то па да разговарамо као људи.
ЈЕВРЕМ: Па седи, де!
ЈОВИЦА (сео па после извесне паузе): Видиш, Јевреме, а знаш и сам, послови више не иду. Разлабавило се нешто па не иде. Окрпиш с једне стране а распара се с друге… Не иде, па то ти је…
ЈЕВРЕМ: Јест, стало!
ЈОВИЦА: Стало, боме, па мора човек, хтео-не хтео, да гледа ако може с које друге стране да се спомогне те да изађе на крај.
ЈЕВРЕМ: Не мислиш ваљда у службу?
ЈОВИЦА: Да ми не да бог!
ЈЕВРЕМ: Е, па шта друго може?
ЈОВИЦА: Знаш, мислим се нешто и велим, ако си ми ти пријатељ, ти и још два-три у чаршији, те ако хтеднете да ме помогнете… Велим, знаш, ово је сад добра прилика… кад би наместо Илића ја нешто отишао у скупштину.
ЈЕВРЕМ (пренерази се): Посланик да будеш?
ЈОВИЦА: Па велим, Јевреме, нисам да кажеш човек везан. Умем да се разговарам, умем да се нађем, имао сам, хвала богу, посла и са властима, па знаш, нисам баш ћутао а он да ми записује што хоће, него сам и сам говорио. Па велим… Могао би’, зашто да не би’ могао! А ти знаш мене, нисам од оних који се неће одужити. Спомоћи ћу се и ја, али одужићу се и пријатељима, знаш како је кад си посланик… Па… (Застане и посматра Јеврема). Шта велиш ти на то, Јевреме?
ЈЕВРЕМ (устао је и узнемирено шета чекајући нестрпљиво да Јовица сврши говор): Па је л’ то зашто си ти дошао?
ЈОВИЦА: Па то.
ЈЕВРЕМ: Уха, а почео од курса, па на јареће коже, а свршио са кандидацијом!
ЈОВИЦА: Па велим…
ЈЕВРЕМ: Јеси ли ти о томе говорио са господином начелником?
ЈОВИЦА: Нисам!
ЈЕВРЕМ: А јеси ли говорио другом неком?
ЈОВИЦА: Нисам, рекох прво да разговарам с тобом, па онда…
ЈЕВРЕМ: … Па онда ником више и да не говориш! Мени, па ником више. Воду да метнеш у уста и да не отвараш уста више. Да, да оставиш мени ствар, и са начелником мени да оставиш, и са целим светом мени да оставиш, а ти да се не мешаш.
ЈОВИЦА (охрабрен): А ти пристајеш?
ЈЕВРЕМ: Кад ти кажем, мени да оставиш ствар а ти да се не мешаш више.
ЈОВИЦА: Е, велика ти хвала на томе, Јевреме! Рекох ја, са Јевремом треба прво да разговарам! Па овај… и то да ти кажем… Ако ти је почем стало до тога, а ја пристајем и да поделимо, да ме пустиш прво мене једно две године, колико знаш да се помогнем, па после ти иди, ако хоћеш у скупштину. Ево ако хоћеш и уговор такав да правимо.
ЈЕВРЕМ (шеретски): Јок, море, што ће мени то! Посао ми, хвала богу, добро иде, па што да тражим преко хлеба погаче.
ЈОВИЦА: Па јесте, право кажеш.
ЈЕВРЕМ: Друго ти! После, што кажеш, ти умеш и да се нађеш, умеш да говориш…
ЈОВИЦА: Јест!
ЈЕВРЕМ: И ако ме само послушаш…
ЈОВИЦА: Шта да те послушам?
ЈЕВРЕМ: Да одеш одавде право у дућан, па ни лук јео ни лук мирисао. Никоме ни речи о томе. И ако те припита ко: шта мислиш, ко да буде посланик, а ти да му кажеш: шта се то мене тиче, ја гледам своја посла, а ког народ хоће тај нека иде! Је л’ тако?
ЈОВИЦА: Тако је!
ЈЕВРЕМ: И тако ћеш да радиш?
ЈОВИЦА (дижући се): Па тако, кад ти кажеш да је тако боље.
ЈЕВРЕМ: А за даље је моја брига. Ти само накриви капу па чекај мандат!
ЈОВИЦА (полазећи): Па ја, право да ти кажем, у тебе сам се и надао.
ЈЕВРЕМ (испраћајући га): И не треба ти други!
ЈОВИЦА: Е, па хвала ти, Јевреме! (Одлази).
ЈЕВРЕМ (за њим): Право у дућан и ником ни речи!