Чин 2, Сцена 20: МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ
МЛАДЕН (упадне и раздере се): Иду!
ЈЕВРЕМ (престрављен): Ко, брате? Говори, ко?
МЛАДЕН: Ево их озго, тек што нису дошли!
ЈЕВРЕМ: Ама што урлаш, побогу брате! Ко иде? (Шчепа га и дрмуса). Говори, ко иде?
МЛАДЕН: Народ, депутација. Дотрчао један келнер из кафане па каже: Послао ме господин Секулић да кажем газда-Јеврему да иду.
ЈЕВРЕМ (збуни се још више): Дабоме да иду, разуме се, иду. Можда су већ врло близу, а ја још не знам ни како да почнем. (Узмува се, збуни се, тури руку у џеп и нађе оно звонце. Зазвони, па се тргне и баци га на земљу као да се опекао). Којешта, откуд сад опет ово звонце, и шта ће ми то звонце? (Крсти се). Господе боже, на шта ће ово изаћи! (Спази Младена и издере се). Ама шта си ми ту стао као… Бленеш само! Иди, иди напоље па да ми јавиш кад их видиш на углу! (Младен оде. Даници). Па и ти брате, иди па спреми за послужење!
ДАНИЦА: Хоћу ли ракију?
ЈЕВРЕМ: Јесте, ракију! (Даница оде).