Чин 1, Сцена 7: ЈЕВРЕМ, ИВКОВИЋ
ЈЕВРЕМ (пошто су остали сами): А овај… шта сам оно хтео да те питам, господине Ивковићу? А, тако, а… идеш мало у Београд, а?
ИВКОВИЋ: Па да, да се видим с пријатељима, да разговоримо.
ЈЕВРЕМ: Да разговориш… о изборима, је л’?
ИВКОВИЋ: О изборима, о кандидату.
ЈЕВРЕМ: Како о кандидату? Зар није Петровић ваш кандидат?
ИВКОВИЋ: Он је био прошлога пута. Али сад… видећемо… можда нећемо њега.
ЈЕВРЕМ: Хоћете новога?
ИВКОВИЋ: А ви?
ЈЕВРЕМ: Па, знате…
ИВКОВИЋ: Опет Илића?
ЈЕВРЕМ: Кажу: он је најбољи!
ИВКОВИЋ: Ама ја чујем да Илић неће овом приликом бити биран.
ЈЕВРЕМ: Како то?
ИВКОВИЋ: Та већ знате да је начелник у завади са Илићем, па… ко зна како је он то горе, у Београду, представио; тек чуо сам да је начелник једном свом пријатељу рекао: ја избрисах Илића!
ЈЕВРЕМ: Гле, молим те, баш тако рекао?
ИВКОВИЋ: Кажу да је чак начелник добио поверљиво писмо из Београда да нађе каквог мекшег кандидата.
ЈЕВРЕМ (радознао и пријатно изненађен): Мекшег?
ИВКОВИЋ: Па да. Онако… савитљивијег, погоднијег.
ЈЕВРЕМ (размишља али му се огледа задовољство на лицу. Он говори више себи): Хм! Гле, молим те! А ко би то могао бити? (Гласно). Шта ти мислиш, господине Ивковићу, ко би од наших био онако мекан?
ИВКОВИЋ (смешећи се): Не знам, ал’ то ће већ знати господин начелник!
ЈЕВРЕМ: Па јесте што кажеш, он ће знати! А ти баш мислиш: неће Илић бити биран?
ИВКОВИЋ: Оно, знате како је, и Илић има своје људе, па ако удари у страну, може свашта бити!
ЈЕВРЕМ: А то би ви као волели, да он удари у страну?
ИВКОВИЋ: Па, право да вам кажем, волели би!
ЈЕВРЕМ: Е, то ти не ваља, господине Ивковићу. Не ваља ти што си отишао у опозицију, а сад се још радујеш и за Илића. Камо срећа, како седимо у истој кући, под истим кровом, да смо још и у истој партији, па да пријатељски разговарамо, а овако…
ИВКОВИЋ: Па ми можемо пријатељски разговарати, а не бити у истој партији.
ЈЕВРЕМ: Можемо, не кажем да не можемо. Могу ја теби, на пример, да кажем: господине Ивковићу, скупе шљиве ове године. А ти мени да одговориш: јест, скупе су! Па тако можемо да разговарамо и о орасима, и о јарећим кожама. Али кад треба да проговоримо о политици, како можемо пријатељски да разговарамо, кад сам ја влада а ти опозиција.
ИВКОВИЋ: Па ми не морамо разговарати о политици.
ЈЕВРЕМ: Па не морамо сваки пут, ал’ кад су избори како можеш да не разговараш о политици? О чему ћеш друго да разговараш кад су избори?
ИВКОВИЋ: Па, ако проговоримо и о изборима, газда-Јевреме, будите уверени да ћу ја увек умети да сачувам према вама све поштовање.
ЈЕВРЕМ: То јест, то ти признајем. Иако си ти друге партије, ја те, видиш, само политички мрзим, а онако, у души, ја те волим.
ИВКОВИЋ: Хвала вам, газда-Јевреме! И ја се, право да вам кажем, у вашој кући осећам некако као код своје куће, као да сте ми родитељи и ви и госпођа Павка…
ЈЕВРЕМ: Е, па онда, кад се тако осећаш, баш да те нешто запитам. Реци ти мени (завирује у новине) шта ће то рећи, „индивидуа“?
ИВКОВИЋ: Значи особа. Ја сам, на пример, индивидуа, ви сте индивидуа!
ЈЕВРЕМ: А је ли моја Павка индивидуа?
ИВКОВИЋ: Да.
ЈЕВРЕМ: Е, хвала ти. То сам знаш хтео да те питам. А велиш начелник добио поверљиво писмо да нађе мекшег човека?
ИВКОВИЋ: Тако се чује.
ЈЕВРЕМ: Може! Може!
ИВКОВИЋ: Дозволите, одох ја да закуцам ову таблу.
ЈЕВРЕМ: Е, ако! Збогом, господине Ивковићу!
ИВКОВИЋ: Збогом, газда-Јевреме! (Одлази).