Чин 3, Сцена 13: ДАНИЦА, ИВКОВИЋ
ДАНИЦА (куца на Ивковићева врата).
ИВКОВИЋ (скочи и одлази вратима): Шта је то сад опет? Ко је?
ДАНИЦА: Ја сам!
ИВКОВИЋ: Ви?
ДАНИЦА: Морам да говорим с вама.
ИВКОВИЋ: Извол’те, сам сам.
ДАНИЦА: Данас је велика навала света у кући, не бих хтела да ме ко затече код вас, говорићемо овако, кроз врата.
ИВКОВИЋ: Чули сте, ваљда, како је ваш отац поступио са мном?
ДАНИЦА: Чула сам, ал’ се то мене ништа не тиче.
ИВКОВИЋ: Збиља? Па ипак… родитељи?
ДАНИЦА: Кад они имају права да припадају влади, имам и ја права да припадам опозицији.
ИВКОВИЋ: Али ваш положај мора бити врло непријатан?
ДАНИЦА: Досад је био, ал’ сад више не!
ИВКОВИЋ: Како?
ДАНИЦА: Ступила сам у отворену борбу противу оца.
ИВКОВИЋ: Ви?
ДАНИЦА: Већ сам вам два гласа прибавила, и сад радим на томе да створим опозициону партију у самој кући.
ИВКОВИЋ: То је одиста много од вас. Ја не бих никако желео да изгледа као да вас ја подговарам.
ДАНИЦА: Ах, то не!
ИВКОВИЋ: Ал’ ако би ваш отац био изабран, ваш би се положај погоршао.
ДАНИЦА: А како стоји?
ИВКОВИЋ: Ја поуздано верујем да сам победио, али — полиција је починила масу неправилности, а у таквим приликама изненађења нису искључена.
ДАНИЦА: И за тај случај ја имам план. Кад сам се већ упустила у борбу, ићи ћу до краја. Борићу се као прави опозиционар.
ИВКОВИЋ: То је врло мушки од вас… Али…
ДАНИЦА: Хоћу да посведочим да сам вас достојна.
ИВКОВИЋ: Ал’ не мислите ваљда и после, у браку, да останете тако одлучан опозиционар?
ДАНИЦА: Е, то ће зависити од владе!
ИВКОВИЋ: Реците ми свој план.
ДАНИЦА: Има ли отац прилике да држи још какав говор у случају да буде изабран?
ИВКОВИЋ: Па… имао би.
ДАНИЦА: Кад… где?
ИВКОВИЋ: Па… знате већ обичај код нас: изабраноме посланику дође народ с музиком пред кућу да га поздрави.
ДАНИЦА: А он одговара с прозора. Јест, јест, то знам!
ИВКОВИЋ: Па?
ДАНИЦА: Нека отац с прозора викне „Доле влада!“
ИВКОВИЋ: Не разумем како?
ДАНИЦА: Јесте ли већ спремили говор за ту прилику?
ИВКОВИЋ: Опет мој говор?
ДАНИЦА: Па да, опозициони!
ИВКОВИЋ: Чујете, то је грубо од вас, то је чак немилосрдно…
ДАНИЦА: Кад они према вама могу бити груби и немилосрдни…
ИВКОВИЋ: Ја не желим да ви тако далеко идете.
ДАНИЦА: Дајем вам реч да ћу то грубо средство употребити само у случају ако отац остане при ономе што вам је рекао. Реците ми, дакле, јесте ли спремили говор?
ИВКОВИЋ: Та имам нешто овде на столу… почетак.
ДАНИЦА: Хоћете ли скоро од куће?
ИВКОВИЋ: Овога часа.
ДАНИЦА: Ући ћу у вашу собу и преписаћу ваш говор; оставите га на столу.
ИВКОВИЋ: Ја не бих био рад да будем ваш саучесник у тој ствари.
ДАНИЦА: Али не брините кад вам кажем — нећу ја ствар злоупотребити.
ИВКОВИЋ: Дозволићу вам само стога што знам извесно да ваш отац неће бити изабран за посланика, па неће ни имати прилике да говори. Па ипак зато, сешћу одмах и ублажићу говор колико год ми је то могуће.
ДАНИЦА: Добро, пристајем!
ИВКОВИЋ (седа за сто и поправља говор).