Чин 2, Сцена 6: ЈЕВРЕМ, СПИРА, СПИРИНИЦА
ЈЕВРЕМ (остаје укипљен, држећи још увек перо у руци. Он узноси обрве размишљајући и изражавајући незадовољство. Спириница излази из собе, за њом Спира и Павка која их испраћа).
СПИРИНИЦА: Гле, па ту је и Јеврем! Баш добро, могли би одмах да проговоримо и с њиме.
СПИРА: Нека сад, други пут ћемо.
СПИРИНИЦА: Ама, човече, хоћеш ли ме једанпут оставити на миру бар једну реч да кажем!
СПИРА: Па кажи, брате, али кад је време да се каже!
СПИРИНИЦА: Теби никад није време.
СПИРА: Па није, дабоме!
СПИРИНИЦА: Да ниси ти такав: те није ти данас време, те није сутра, све би друкчије било. Него такав си за свашта!
ЈЕВРЕМ: Де, добро, шта хоћете да ми кажете?
СПИРИНИЦА: Па то, зете, решили смо ја и Спира…
СПИРА: Ето опет: „решили смо“!
СПИРИНИЦА: Ама, пусти ме, човече, ако бога знаш!
ПАВКА: Па пусти жену нека каже!
СПИРА: Е ’ајде, говори, говори!
СПИРИНИЦА: Па то: решили смо ја и Спира: ти зете да будеш посланик, а Спира председник општине.
ЈЕВРЕМ: Па… то може…
СПИРА: Може, ал’ кад буде време томе.
СПИРИНИЦА: Ама пусти човека нека каже.
СПИРА: Па то је хтео да каже.
ЈЕВРЕМ: Па јесте, то, кад буде време. Сад не можемо ни да разговарамо о томе.
СПИРИНИЦА: То јесте. Него кажем само да знаш шта смо решили! (Прилази Павки и говори јој поверљиво).
СПИРА (Јеврему): Како, како иду ствари?
ЈЕВРЕМ: Та… иду… само кошта!
СПИРА: Па кошта, али вреди.
СПИРИНИЦА: Хоћемо ли?
СПИРА: Хајде, збогом!
ПАВКА: Па дођите! (Испраћа их и враћа се).