Чин 2, Сцена 11: СРЕТА, ЈЕВРЕМ
СРЕТА: Када поставимо сваку ствар на своје место, онда, право да ти кажем, овај Ивковић у твојој кући није баш на своме месту.
ЈЕВРЕМ: Па… јест… ал’ шта ћеш, тако се десило. (Хтео би да се извуче из тога разговора). А има ли што ново?
СРЕТА: Море како да нема, угазили смо сад већ дубоко па сваки час новости. Ето, чуо си ваљда да Јовица Јерковић прелази у опозицију.
ЈЕВРЕМ: Кој’?
СРЕТА: И да га чујеш шта пише. (Развија једне новине и чита). „До данас сам припадао…“ (Говори). То већ знаш, него чуј само како свршава (Чита). „Нити ја могу више припадати партији која кандидује за посланике људе који су шверцовали шпиритус…“
ЈЕВРЕМ (плане): Ама кој’ шпиритус?
СРЕТА: Та онај, де!
ЈЕВРЕМ (узбуђен): Ама шта меша он шпиритус у политику? Откуд то двоје заједно: шпиритус и политика?
СРЕТА: Е, ал’ да видиш како сам ја њему одгудио.
ЈЕВРЕМ: Је л’ допис?
СРЕТА: Допис, дабоме. Јеси ли читао кој’ пут допис са потписом „Ришеље“?
ЈЕВРЕМ: Јест!
СРЕТА: Е, Ришеље — то сам ја!
ЈЕВРЕМ: Гле, молим те!
СРЕТА: Па јеси ли читао дописе са потписом „Хелголанд“?
ЈЕВРЕМ: Јес’!
СРЕТА: Е, Хелголанд — то сам ја!
ЈЕВРЕМ: Опет ти?
СРЕТА: О, колико још потписа имам ја: „Барнава“, „Херострат“, „Голијат“, „Хаџи-Ђера“, „Проспер Мериме“; све су то моји потписи.
ЈЕВРЕМ: Баш умеш ти то, Срето. А јеси ли му добро казао?
СРЕТА: Коме, Јовици? Слушај само: „Наша нација пребољева једну тешку болест, којој је једини излаз препород!“ То му дође, знаш, као мало филозофски увод, а после му, овде даље, опет на један филозофски начин кажем: „Јовице, магарчино једна, зар ти смеш да говориш о шпиритусу, кад си лиферовао војсци цркнуто месо?“
ЈЕВРЕМ (задовољно): Јес’, јес’, то ти њему, то! (Спази му плакате у џепу). А шта ти је то?
СРЕТА: Које?
ЈЕВРЕМ: То црвено?
СРЕТА: А ово? Па то је оно.
ЈЕВРЕМ: Које оно?
СРЕТА: Оно што је саставио Секулић, штампао сам и већ се лепи по улицама.
ЈЕВРЕМ (уплаши се): Ама да није то за онога? (Показује на Ивковићеву собу).
СРЕТА: Па јесте, за ову жену!
ЈЕВРЕМ: Ух, побогу брате!
СРЕТА: Слушај! (Развија и чита један плакатић). „Содома и Гомора“.
ЈЕВРЕМ: А што те црквене речи?
СРЕТА: То је само наслов. Слушај! (Чита). „Адвокат овдашњи, Ивковић, којега извесне пропалице и бескућници кандидују и за народног посланика, преотео ми је венчану жену и јавно се с њом састаје…“
ЈЕВРЕМ (престрављен маше руком да престане читати): Чекај! (Оде до Ивковићевих врата и ослушне, оде и до других а провири, и опет се врати Срети). Читај лакше!
СРЕТА (наставља): „… И јавно се с њом састаје наочиглед целога грађанства, а на поругу јавнога морала. И такав човек заступа правду пред судом, и такав човек сме да се кандидује за народног посланика! На част странци која ће се и таквом перјаницом закитити. Сима Сокић.“
ЈЕВРЕМ: Ух, побогу брате, наружисте грдно човека!
СРЕТА: Наружисмо, дабоме. Ено, већ се лепе плакате по улицама и збира се свет у гомилама па чита. Ово сам теби донео (Даје му). Једно стотинак комада да растуриш по чаршији.
ЈЕВРЕМ: Ама ко да растури, је л’ ја?
СРЕТА: Па јес’, пошљи по твом шегрту по дућанима.
ЈЕВРЕМ: Ама зар ја? Е, то нећу!
СРЕТА: Како нећеш?
ЈЕВРЕМ: Па… овај… он је, брате, мој зет!
СРЕТА: Ако је твој зет, није народни зет; а ако хоћеш право да ти кажем, боље би било да није ни твој зет. Одсекле су ми се ноге кад сам у чаршији чуо да ти се испросила ћерка. Кажем Јоци цревару: Ивковић је овакав, Ивковић је онакав, и већ кажем му најгоре што се може рећи о живом човеку, као што је то ред приликом агитације; и кажем му још: ето, зато не треба да гласаш за њега. А он вели: па кад је он тако рђав човек, зашто му Јеврем даје кћер?
ЈЕВРЕМ: Па није он тако рђав човек!
СРЕТА: Па кад није, нека он буде посланик. ’Ајд, нека он буде посланик. Да гласамо сви за њега. Је л’ хоћеш?
ЈЕВРЕМ (чеше се за увом): Па оно… тако је, право да кажеш, него…
СРЕТА: Или, ако нећеш за њега, ’ајд да гласамо за Лазу кломфера.
ЈЕВРЕМ: За каквог Лазу кломфера?
СРЕТА: И његова је листа јутрос потврђена у суду.
ЈЕВРЕМ: Ама каква листа? Па чији је он кандидат?
СРЕТА: Социјалистички.
ЈЕВРЕМ: Па зар и они?
СРЕТА: И они, дабоме!
ЈЕВРЕМ: И Лаза кломфер кандидат?
СРЕТА: Јес’!
ЈЕВРЕМ: Е, што не иде не иде. Откуд он може да буде кандидат. Пење се на куће и леми олуке. Дође неки странац и водиш га кроз варош да му покажеш знаменитости, а Лаза чучи на крову. Странац те, на пример, пита: ко је онај човек што чучи на крову? А ти му кажеш: то је наш народни посланик! Може ли то да буде?
СРЕТА: Море, не бригај ти бригу: неће он више никад зачучати на крову кад чучне једанпут на посланичку дијурну.
ЈЕВРЕМ: То јесте!
СРЕТА: Према томе, видиш, сад имаш два противника, па се мора још живље радити. Мора се приправити јавно мнење, и зато су, видиш, потребне ове плакате. Знаш ли ти, молим те, шта је то јавно мнење?
ЈЕВРЕМ: Па… новине.
СРЕТА: Море јок, какве новине! У новине дође оно што је печено већ. А док се то испече има ваздан посла. Треба да се замеси у наћве, да се посоли, да нарасте, да се метне у калупе, па на лопату, па у пећ.
ЈЕВРЕМ: Па да се испече.
СРЕТА: Да се испече, јест, ал’ дела га умеси ако си мајстор. А знаш ли ти како се меси јавно мнење? Још ујутру рано, чим се пробудим, па док се опасујем, а жена ми донесе чашу воде са парчетом шећера, и каже ми шта је чула од прија-Маце, кад је на бунару захитала воду. А не опасујем се само ја ујутру, и не пијем воду са шећером само ја ујутру, него и ти, и овај, и онај, и свима нама каже по нешто жена. Е, видиш, то све ми поберемо сваки од своје куће, па ’ајд у кафану на ону прву кафу што се изјутра пије. Ту дође и поштар који је већ читао новине, ту дође и телеграфиста који прича да на десно уво уме да чује интернационалне телеграме кад пролазе кроз жицу, па ту и писар из начелства који зна шта је поверљиво дошло, па онда ту ми сви остали. И како ко почне да срче кафу тако изручује на сто све што је чуо и све што зна. Тако се ту на сто скупи пуно новости и ми почнемо да их месимо. Један дода соли, други бибер, трећи долије мало воде, четврти поспе још мало брашна да буде гушће, па кад се растанемо, а оно видиш распрши се јавно мнење у све сокаке, у све дућане и у све канцеларије. И онда, то ти је онда као кад бациш млеко у воденицу. Букће и фркће варошки камен од јутра до подне и меље оно што смо ми бацили под камен. Ето, видиш, како се прави јавно мнење ако ниси знао.
ЈЕВРЕМ: А то све ви кувате тамо пред „Народном гостионицом“?
СРЕТА: Тамо, дабоме! Требало би и ти који пут да свратиш тамо, међу нас.
ЈЕВРЕМ: Требало би, видим да би требало, али право да ти кажем немам кад.
СРЕТА: Па шта радиш по цео дан код куће?
ЈЕВРЕМ: Бринем се… ето, то, по цео дан се бринем.
СРЕТА: Шта ког ђавола бринеш кад ми носимо твоју бригу?
ЈЕВРЕМ: Није за изборе, него се бринем ако будем изабран. Знаш, откако сам се решио да будем народни посланик, а мене онако нека туга подилази. Није управо ни шала! Велика сала, па ту клупе, па пуно људи, па министри; па онда ту публика и народ, и сви вичу, на пример… Оно кад вичу сви и лако је, вичем и ја, па ето ти. Али тишина, брате мој, тишина на пример. Полети мува, и цела скупштина чује зуууц… формална тишина. А тек председник узме звонце па: зиминими, зиминими ними ними ним! Господин Јеврем Прокић има реч! А?!
СРЕТА: А ти устанеш па говориш.
ЈЕВРЕМ: Јест, говориш, али ти се стегне срце па се направи оволичко…
СРЕТА: Слушај, брате, да поставимо сваку ствар на своје место. Знаш како ти је то у скупштини: ако говориш за владин рачун, опозиција ће рећи да си глупо говорио, а ако говориш за опозицију, владина ће странка рећи да си глупо говорио. У сваком случају не гине ти да глупо говориш, па онда…
ЈЕВРЕМ (прекиде га): Ама није то. Мени је свеједно шта ћу ја да говорим, него је овде питање како ћу да говорим?
СРЕТА: Па тако лепо, устанеш па говориш.
ЈЕВРЕМ: Јест, устанеш! А вилице ти се стегле и језик одебљао, а сузе ти наишле на очи…
СРЕТА: Море, ослободићеш се, полако!
ЈЕВРЕМ: Па то сам, знаш, и хтео да пробам, да се ослободим.
СРЕТА: Како да пробаш?
ЈЕВРЕМ: Чекај да видиш. (Погледа најпре на врата леве собе и затвори их, завири затим кроз кључаоницу Ивковићеве собе, а затим куца на врата). Данице, Данице! (Гунђа, сам за себе). Гледај ти, молим те, ње!