Чин 2, Сцена 4. ЈЕВРЕМ, СЕКУЛИЋ
ЈЕВРЕМ (за њим Секулић): Ево из ове собе. Ето тај орман затвара врата која воде у његов стан.
СЕКУЛИЋ: Баш у његову собу?
ЈЕВРЕМ: Јес’, ту му је канцеларија.
СЕКУЛИЋ: Врло добро, врло добро! (Припије се крај ормана и прислушкује). Аха, аха… па може и да се чује. Слушај, газда-Јевреме, овај ћеш орман маћи одавде. Метни га, ено тамо, између прозора!
ЈЕВРЕМ: А зашто?
СЕКУЛИЋ: Треба ослухнути. Код њега се скупљају сумњиви типови, тице. Треба ослухнути… Ту се свакојако воде разговори против постојећег стања, против владе, против начелника, против мене; другим речима, против свега у овој земљи… Треба ослухнути. А ко држи кључ од тих врата?
ЈЕВРЕМ (вади га из џепа): Ја!
СЕКУЛИЋ: Ако, ако, то је добро… Овај, какав оно дуван пушиш ти, газда-Јевреме?
ЈЕВРЕМ: Мек, мек дуван пушим.
СЕКУЛИЋ (сео и прави цигарету): Седи, седи, молим те… Мислио сам ја, знаш… у први мах да му откажемо квартир. Каквог то смисла има: кандидат опозиције па под истим кровом са владиним кандидатом? Али, сад сам се на лицу места уверио да је овако боље.
ЈЕВРЕМ: Јес’, боље је!
СЕКУЛИЋ: Овако га држим као буву под ноктом… (Припаљује цигарету).
ЈЕВРЕМ (прави и сам цигарету): Велиш, тако каже господин начелник?
СЕКУЛИЋ: Шта „каже господин начелник“? Не каже, брате, господин начелник ништа, него то ја кажем, разумеш ли, ја кажем! Они само знају да кажу: Секулић овакав, Секулић онакав. Читао си ваљда дописе о мени? Па јесте, бре… (Грува се у груди). Ја се не стидим тога што сам био жандармеријски поднаредник. Да их видим, те школоване, кад дође тако велика ватра као што су избори. Сви се они измакну па дај Секулића напред! А ја, боме, изађем пред народ па „мирно!“… „Народе, разброј с’!“ (Смеје се задовољно).
ЈЕВРЕМ: Дисциплина, а?
СЕКУЛИЋ: Кажу: Секулић служи свакој партији. А што, брате? Ја сам војник, тако сам васпитан, војнички. Досад сам био у овој команди, сад прелазим у ову. Не питам ја ко је старешина, него: „Разумем!“
ЈЕВРЕМ: Па јесте! А како велиш, је ли све онако спремно?
СЕКУЛИЋ: Шта спремно?
ЈЕВРЕМ: Па то, за изборе. Јесу л’ учињене све припреме?
СЕКУЛИЋ: Шта има да се припрема? Све је то, видиш, овде, у моме џепу. Зато се ти не брини, то је моја брига. (Вади једну хартију из џепа). Повадио сам, видиш, из аката све кривице, и оне које су отишле већ у акта и оне које нису још ни дошле до акта, све, све. Па онда лицитације, интабулације, процене, пописе, забране, преносе, и уопште такве ствари. Све ћу те грлице сад да хватам на „кратак позив“ са три црвене штрикле. Па кад ми дође, а ја тек: „Е, грлице моја, ти канда имаш неку процену, а? А, овај, за кога, ти, препелице моја, мислиш да гласаш, је ли за газда-Јеврема Прокића, а?“
ЈЕВРЕМ (задовољно). Хе, хе… формална агитација!
СЕКУЛИЋ: Па, брате, то ти је наш посао! Сваки мајстор треба да је печен у своме послу. Зашто сам ја овде, и зашто ми је краљ дао указ него да упутим овај народ! Јеси ли читао који пут указ у званичним новинама?
ЈЕВРЕМ: Јесам.
СЕКУЛИЋ: „По милости божјој и вољи народној: Секулић, писар тога и тога среза, по потреби службе, у тај и тај срез.“ Шта значи оно „по потреби службе“?
ЈЕВРЕМ: Па то, по милости божјој…
СЕКУЛИЋ: По милости божјој, ’ајде ти, Секулићу, у то и то начелство, и поверавамо ти народ тога округа, односно среза, те га поучи, упути и попритегни мало.
ЈЕВРЕМ: Па јес’, мора и да се попритегне… А је л’ ће да се направи какво насиље на овдашњу опозицију?
СЕКУЛИЋ: Није то, брате, насиље, него: он се противи власти, а ја се наслоним на закон, и он врисне. Ето ти, то није насиље!
ЈЕВРЕМ (размишља): А овај, новине? Зар неће о томе новине да пишу и да нададу дреку?
СЕКУЛИЋ: Чудо божје! Званична исправка па свршена ствар. Зашто је бог измислио званичну исправку него зато! Па после, ја то тако удесим да то и није насиље него доброчинство. Зовнем, на пример, касапина који лиферује месо окружној болници, зовем га и сасвим му благо кажем: Ти, братац мој, имаш седам кривица за давање смрдљивог меса болници, и сва акта тих кривица ево их у мојој фијоци! Не кажем да су то богзна какве кривице, јер болесници и иначе имају рђаве стомаке, па им је свеједно је ли здраво или смрдљиво месо; али закон може тебе да уврне, само ако ја хоћу, а ако нећу, може и да те не уврне. Метнем ја теби, на пример, на кантар један параграф, као меру, па ти додам још и један распис као цубок, па оде, препелице моја, с оне стране закона!
ЈЕВРЕМ (задовољно се смеје).
СЕКУЛИЋ: Је ли то насиље? Није! Напротив, то је доброчинство. — А истина, је ли твој момак бележио ко све долази код Ивковића? Јеси му рекао да бележи?
ЈЕВРЕМ: Јест, рекао сам му. Младене!
СЕКУЛИЋ: А је л’ послао Срета плакате?
ЈЕВРЕМ: Какве плакате?
СЕКУЛИЋ: Па оне што смо штампали са потписом Симе Сокића. Знаш, што сам ти говорио да Сима Сокић објављује да му је Ивковић преотео жену.
ЈЕВРЕМ (буни се): Какву жену?
СЕКУЛИЋ: Жену Симе Сокића. Остави ти то мени само! Морам га ја тако обрукати да не сме ни из куће изаћи од бруке.
ЈЕВРЕМ: Ама, па није преотео жену, заступа је као адвокат!
СЕКУЛИЋ: Па знам ја да је није преотео, али ово је агитација. Не мислиш ваљда да приликом агитације треба говорити истину народу? Но, лепо би се ти провео кад би говорио истину!
ЈЕВРЕМ: Па добро, ал’ може човек да нас тужи за клевету.
СЕКУЛИЋ: Може, не кажем да не може. Ал’ зато ја имам у канцеларији фијоку што гута акта. Прогутала је та једанпут две и по киле акта једне истраге, са саслушањима четрдесет и два сведока и са три стручна мишљења.
ЈЕВРЕМ (забринуто): Опет… зар није боље да му што друго измислимо него то да је преотео туђу жену?
СЕКУЛИЋ: Остави ти то мени, молим те! Нису ово мени први избори.
ЈЕВРЕМ: Па добро, ал’ ако они мени измисле тако нешто па штампају плакате?
СЕКУЛИЋ: Шта да ти измисле, да си преотео туђу жену?
ЈЕВРЕМ: Не кажем то, него…
СЕКУЛИЋ: Ама где ти је тај Младен?
ЈЕВРЕМ: Е, па де!… (Оде на врата). Младене!