Чин 3, Сцена 11: ЈОВИЦА, ИВКОВИЋ
ЈОВИЦА (улази код Ивковића): Добро вече!
ИВКОВИЋ: Добро вече, газда-Јовице!
ЈОВИЦА: Не знам како си ти чуо, али мени Сима порезник вели да смо их премашили са двадесет гласова.
ИВКОВИЋ: Шта је то двадесет гласова, то се часом може да измени! Па где су ти твоји људи, газда-Јовице? Ти рече, кад си давао изјаву, да стотину вучеш за собом?
ЈОВИЦА: Знаш како је, господине Ивковићу, не можеш данас ни рођеном брату веровати. Обећа па врдне. Кад си с њим у четири ока, он оволика уста на власт, а када се са властима погледа у очи, он не уме ни да зине.
ИВКОВИЋ: Ама све ја то знам, али сам рачунао много више на тебе. Тебе је, је ли, инат довео у нашу партију?
ЈОВИЦА: Јесте, то признајем. Да ме сад ко запита: би ли се потурчио кад би знао да Јеврем Прокић неће бити посланик, и то би пристао.
ИВКОВИЋ: Е, па није потребно да се потурчиш, довољно је да потрчиш. Сад је видиш последњи час. (Гледа на сат). Још мало па ће се затворити капије на општини, и онда нико нов не може ући. Оно што се затекло у дворишту гласаће. Сад, видиш, треба убацити што више гласача у општинско двориште. (Чује се музика).
ЈОВИЦА: Па радим ја, мислиш да не радим. Ено, чујеш ли, то сам ја платио музику да иде у горњу махалу те да отуд потера свет.
ДАНИЦА (кад чује музику, истрчи из своје собе и оде на прозор па се наслони и гледа напоље).
ИВКОВИЋ: Не помаже ту музика, већ разборита реч. Поћи само тамо међу бираче; охрабри их; реци им да је власт само толико јака колико се ми бојимо; реци им да је власт немоћна да грађанима ускрати права која им закони дају; реци им… Та већ знаш ваљда толико.
ЈОВИЦА (полазећи): Знам. Не брини. Тешко је мени било говорити док сам био уз владу, а сад — не брини, умећу ја.
ИВКОВИЋ (испраћајући га): Е, па хајде, не губи времена. Немамо кад више, последњи је тренутак. Ако сад малаксамо, испустићемо победу. (Испраћа га и Јовица одлази).