Чин 3, Сцена 22: ИВКОВИЋ, ЈОВИЦА, ДВА ГРАЂАНА и ПРЕЂАШЊИ
ИВКОВИЋ (улази у своју собу са Јовицом, и још два грађанина, и врло живо разговарају).
МЛАДЕН (сети се): А јес’, а ја заборавио, ево и ово. (Даје му листић).
ЈЕВРЕМ (узима и загледа): Шта је ово? (Спири). Па је л’ ти кажеш 271 глас?
СПИРА: Тако сам чуо? Ко ти то јавља?
ЈЕВРЕМ (Младену): Ко је ово послао?
МЛАДЕН: Цена кафеџија.
СПИРА (узео је писмо из руку Јевремових и гледа): Па ово није гласова. Ово је 113 динара рачун.
ЈЕВРЕМ (узима рачун натраг): Какав рачун?
МЛАДЕН: Па за пиће и музику.
ЈЕВРЕМ: Ама какво пиће. Оставите се сад пића! О, људи божји, спасите ме тог пића! (Збуни се). Ето, сад не знам ни где ми је говор?
ДАНИЦА: Ето ти га у руци!
ЈЕВРЕМ: Јес’, бога ми! (Он у једној руци држи говор а у другој рачун. Збуни се, час почне да чита рачун, час говор, па их мења из руке у руку. Најзад се наљути, згужва рачун и баци га, па почне читати говор). „Поверење исказано ми данас јасан је израз ваше тежње…“ Павка, је л’ то музика свира? „тежње да у народноме представништву буду искрено заступљене…“ И сад нашао да ми донесе рачун?… Свирају ли?… Па они су већ стигли? (Музика под самим прозором. Споља велика вика. Он прилази прозору, бришући се од зноја).
ИВКОВИЋ (Прилази своме прозору).
НАРОД (споља): Живео! (Затим се чује појединачно). Пст! Мир! Чујмо! Чујмо! Чујмо!
ГОВОРНИК (споља): Драги брате и изабраниче народни! Ти чујеш одушевљене усклике народа, а пораз насиља и неправде. Поверење које смо ти ми, твоји бирачи, данас овако сјајно манифестовали, оправдаћеш једино радом твојим у скупштини, радом који на првом месту треба да посведочи твоју и нашу љубав према отаџбини! Живео! Живео!
НАРОД: Живео! Живео! Живео! (Музика свира један краћи марш).
ЈЕВРЕМ И ИВКОВИЋ (за време музике, сваки на свом прозору, клања се напоље. Споља разнолики и због музике неразумљиви узвици. Кад музика престане, почну обојица једновремено, само што Ивковић говори напамет а Јеврем чита): Драга браћо! Поверење исказано ми данас, јасан је израз ваше теж…
НАРОД: Доле! уа! уа! уа! (На позорницу лете кромпири, главице купуса, јаја, којима Јеврема народ гађа).
ИВКОВИЋ (тргне се с прозора и живо се објашњава са онима у његовој соби).
ЈЕВРЕМ (покушава сам да настави): „Ваше тежње да у народноме представништву… (Гужва капут, хартију и све што му дође под руку).
НАРОД: Уа! Уа-а-а-а! Доле! Доле Прокић! Живео народни посланик Ивковић! Живео Ивковић.
ДАНИЦА (жалећи оца, хоће да га одвуче од прозора): Отац!
ЈЕВРЕМ (гурне је па би ипак хтео да настави говор): Овај… ваше тежње…
НАРОД: Доле! Доле Прокић! Туш! Туш! (Музика свира, ужасан џумбус, бубањ бије бесомучно и диже се паклена дрека).
ДАНИЦА (успела са Павком да Јеврема одвуку од прозора и нешто му објашњавају чему се он опире).
ИВКОВИЋ (за то време пришао прозору).
НАРОД: Живео Ивковић! Живео!
ЈЕВРЕМ (својима): Ама шта је ово, побогу, људи? Ено хоће онај да ми отме, хоће на силу да ми отме.
ИВКОВИЋ (говори): Драга браћо! Поверење исказано ми данас јасан је израз ваше тежње да у народноме представништву буду искрено заступљене ваше родољубиве жеље за добро напредак наше отаџбине…
ЈЕВРЕМ: Гле! гле! (Чује говор и чисто не верује. Развија своју хартију и прати Ивковићев говор).
ИВКОВИЋ:… Примајући из ваших руку и из ваших душа то поверење, ја полазим у Београд са чврстом одлуком да те ваше тежње искрено и одлучно заступам на овоме… (Тражи реч). На овоме…
ЈЕВРЕМ (дрекне):… Светоме месту…
ИВКОВИЋ: Светоме месту, које ћу ја као ваш представник заузети. Стараћу се да се савесним радом одужим вашем поверењу. Хвала вам, браћо!
НАРОД: Живео! Живео! (Музика свира један марш све до краја сцене).
ЈЕВРЕМ (дочепа се за косу): Па овај украо мој говор!… (Одјури Ивковићевим вратима, откључа их и улети у његову собу). Господине… господине… (Клоне)… Ништа… хтео сам… управо… дакле… ти си изабран за народног посланика?
ИВКОВИЋ: Ја, газда-Јевреме.
ЈЕВРЕМ (враћа се у своју собу, а Ивковић улази за њим). Ама је л’ то истина, људи? Је л’ то истина, Спиро?
ИВКОВИЋ: Цела је истина, газда-Јевреме.
ЈЕВРЕМ: Зар толике муке?
СПИРИНИЦА: И бруке!
ПАВКА: Па дућан!
ЈЕВРЕМ: Па трошкови… (Ивковићу). Бар кад би хтео да признаш половину трошкова, кад си ми отео мандат?
ИВКОВИЋ: Не могу, јер сад имам трошкова око сеобе из вашег стана…
ЈЕВРЕМ: А ти хоћеш да се селиш, а?… (Прилази Ивковићу). Лепо си говорио, мора ти се признати да си лепо говорио. (Узме га поверљиво). Разбојниче опозиционарски, добро си ми се осветио; пре ја теби украо говор, а сад ти мени…
ИВКОВИЋ (смеје се): Да, да!
ЈЕВРЕМ: Што ти је, боже мој, судбина! Нећу ићи у скупштину као посланик ал’ ћу ићи као скупштински таст. (Ивковићу). Ја ћу писати говоре!…
ПАВКА: А дућан, Јевреме? Зар и сад нећеш да се сетиш дућана?
ЈЕВРЕМ: Дућана?… И то је истина… (После извесне борбе). Дај ми кључ, Павка!
НАРОД: Живео! Живео!
ИВКОВИЋ (појављује се на прозору, и народ кличе, а музика много бурније свира. Даница крај њега. Спира и Спириница нешто се препиру што се не чује од музике и ларме, а Јеврем, држећи у једној руци кључ а у другој говор, стао узбуђен и плаче).
ЗАВЕСА