Чин 2, Сцена 15: СРЕТА, ЈЕВРЕМ
СРЕТА (звони): Јесу ли удаљени сви који су ненадлежни?
ЈЕВРЕМ (седајући): Јесу!
СРЕТА (звони): Господо, господин Јеврем Прокић има реч!
ЈЕВРЕМ (сав се пренео у скупштинске клупе и целу ствар узима озбиљно и очајно. Кад добије реч, осети да му је заиграло срце и преплаши се; затим се прибере, па свечано диже, искашљује се и заузима говорнички став): Поштована господо, народни представници ове куће!… Ја… овај… ја… На пример… (Запео, не уме даље, очајно размишља).
СРЕТА (звони): Молим, немојте прекидати говорника!
ЈЕВРЕМ (прибира се, брише чело и одважи се понова): Поштована господо, представници ове куће!…
СРЕТА (звони): Молим говорника да не говори по два пута о истом предмету.
ЈЕВРЕМ (прилази Срети фамилијарно): Знаш, ја сам хтео…
СРЕТА (звони енергично и дере се): На место! Молим господу посланике да заузму место, галерија нека заузме место, стенографи нека заузму место, влада нека заузме место, народ нека заузме место, сваку ствар треба поставити на своје место! (Звони).
ЈЕВРЕМ (преплашен одлучношћу Сретином седне поражен на своје место).
СРЕТА (обично): Аха! Је л’ видиш шта је власт? Мислиш ти то је тако! А шта мислиш тек тамо, у скупштини: галерија, жандарми, па полијелеји…
ЈЕВРЕМ (забринуто): Није лако!
СРЕТА: Зато је, видиш, држава и одредила по дванаест динара дијурне од седнице, за тај страх што га поједеш. ’Ајде, ’ајде, седи па из почетка, да се ослободиш мало.
ЈЕВРЕМ: Ал’ немој да ме буниш! (Нешто храбрије) Молим за реч!
СРЕТА (звони): Господин Јеврем Прокић има реч.
ЈЕВРЕМ (диже се, говори мало одважније): Поштована господо и браћо, представници народни. У нашој земљи има разних неправилности. Буџет, на пример, није у равнотежи према свима грађанима. Док… овај… један крај… један крај наше отаџбине има и шуму и расадник и стругару и… окружну команду, на пример, дотле се у другом крају не примењује правилно закон о накнади штете причињене градом, на пример…
СРЕТА: Тако је!
ЈЕВРЕМ (охрабрен): Ја сам, браћо моја, дуго размишљао о томе како да се томе злу које се укоренило у нашем народу стане на пут, и дошао сам до закључка да је најбоље да се то остави влади да она размишља о томе.
СРЕТА (једним гласом): Тако је! (Другим гласом). Није тако! (Првим). Јесте! (Другим). Није! (Првим). Ви док сте били на влади упропастили сте ову земљу! (Другим). Ћутите ви, издајници! (Првим). Ко је издајник? (Другим). Ти! (Првим). А ти си лопов и хуља! (Својим гласом). Пљус! Пљус! (Шамара по ваздуху док и самог Јеврема не ошамари. Затим звони силно). Мир, мир, господо! Молим, чувајте достојанство овога дома! Умољава се господин посланик који је опалио шамар овоме другоме господину посланику да тргне шамар натраг. Скупштина прима к знању овај шамар и прелази преко истога на дневни ред!
ЈЕВРЕМ (за све време са чуђењем га посматрао): Шта ти је?
СРЕТА: Па хоћу, брате, да ти потпуно представим скупштину. После сваког значајнијег говора мора да се ларма. Једни вичу „Тако је!“ други, „Није!“ Па онда једни викну, „Ти си издајник!“ А други, „Ти си лопов!“ Па онда један посланик опали другоме шамар, и онда се пређе на дневни ред.
ЈЕВРЕМ: А како ти изгледа, могу ли? А?
СРЕТА: Дотераћеш се ти још како!
ЈЕВРЕМ: Само, молим те, да свратиш чешће, па још кој’ пут овако.
СРЕТА: Може, доћи ћу сутра. На дневном је реду сутра закон о непосредној порези. Упамти то!