Чин 2, Сцена 8: ЈЕВРЕМ, затим ИВКОВИЋ
ЈЕВРЕМ (вади из џепа новине, развија их, и седа да их чита).
ИВКОВИЋ: Добар дан!
ЈЕВРЕМ: Гле, ти си?
ИВКОВИЋ: Обећао сам доћи пред подне, али је одложено рочиште па ја пожурио.
ЈЕВРЕМ: Ако, млад си па можеш и да пожуриш. А јеси ли тако тачан и у агитацији као што си овде?
ИВКОВИЋ: Та… ради се колико се може.
ЈЕВРЕМ: Много говорите, што тако много говорите?
ИВКОВИЋ: Како говоримо?
ЈЕВРЕМ: Па, тако, зборови, зборови, зборови; не остављате ниједан сокак на миру.
ИВКОВИЋ: Па и ви?
ЈЕВРЕМ: Јок ја! Ови моји може бити, али ја не, ја волим да се ћути и да се ради.
ИВКОВИЋ: Онако испод жита?
ЈЕВРЕМ: А није него као ви, на таламбасе!
ИВКОВИЋ: А зашто не би истину казали јавно?
ЈЕВРЕМ: Овај… у политици се не каже само истина јавно, него и неистина.
ИВКОВИЋ: А то не!
ЈЕВРЕМ: Па не кажем ти, али има. Ја за мога противника не бих, на пример, никад изнео тако нешто што није истина, али има који и то раде. Има, кажу, у понеким окрузима, па штампају плакате и изнесу кандидату нешто сасвим ружно, уплету чак и фамилијарне ствари.
ИВКОВИЋ: Волео бих ја да ко покуша мени изнети тако што, па би видео како би се провео.
ЈЕВРЕМ: Ето, како си пргав. Нек износи, брате, што хоће, само кад ти знаш да није истина, што те се онда тиче!
ИВКОВИЋ: А што да се износи оно што није истина?
ЈЕВРЕМ: Е, па политика, борба, партија, агитација. А после, кад прођу избори, каже се лепо: ово и ово је била истина, а ово и ово није била истина. Ето, и ви сте мени у вашим новинама изнели како сам пре једанаест година, кад сам био општински одборник, појео једногодишњу порезу.
ИВКОВИЋ: Па нисте је платили?
ЈЕВРЕМ: Нисам, ал’ то је застарело.
ИВКОВИЋ: А ви, зар ништа боље нисте могли измислити против мене у дописима, него да сам издајник отаџбине?
ЈЕВРЕМ: То бар није ништа, то је сасвим невино. Чим се двојица не трпе, онај други мора бити издајник отаџбине. Тако је то у политици. А, после, немој ти да мислиш да су ти само то измислили, измислиће они теби још нешто горе. Не брини се, измислиће ти!
ИВКОВИЋ: Слушајте, газда-Јевреме, ја разумем, иако не одобравам, ова средства у борби према противнику, али и то мора имати својих граница. И граница, до које ћу ја дозволити да ме нападају, то је моја лична част. Ако се ње ко дотакне, верујте да ће ми то крвљу платити.
ЈЕВРЕМ: Уха, где си ти отишао! Што спомињеш, брате, крв; што имаш ти ту крв да мешаш, остави крв на миру!
ИВКОВИЋ: Хоћу само да вам кажем.
ЈЕВРЕМ: Немој, брате, ни да ми кажеш. Не волим ни да ми се каже: крв. Најбоље је ја и ти, овако кад смо сами, и да не разговарамо о политици; ми смо фамилија кад смо сами…
ИВКОВИЋ: Па да… Али… дође, видите, тако реч.
ЈЕВРЕМ: Зато, видиш, ми не треба никад да смо сами. (На вратима). Данице! (Ивковићу). Боље да нисмо сами. (На вратимо). Данице!