Чин 2, Сцена 21: ЈЕВРЕМ, сам
ЈЕВРЕМ (дохвати оно звонце са пода и метне га на сто): Бар да је упамтила само почетак од његова говора. (Шета узбуђен). Мора да су већ близу. Може бити сасвим близу? (Гледа на прозор). Не види се, а и да се види, шта имам од тога, кад немам ни речи написане, а они иду и тек што нису дошли. (Наслони се на сто). „Браћо!“ (Наслањајући се напипа опет звонце па га шчепа и баци на под). А он има диван говор, читала га је Даница и каже да је диван. И сад тај говор стоји бамбадава тамо на столу, а ја — немам ни речи. (Сине му мисао у главу). Богами, и то би могло… зашто да стоји бамбадава, а он може да напише и други. (Ослушкује). Канда се чује ларма? Море ови одистински иду! О, брате, што ме снађе напаст ни крива ни дужна. (Ослушкује на Ивковићевим вратима). Није овде, отишао је у агитацију. (Вири). А говор ено га тамо на столу лежи. (Вади кључ из џепа). Добро каже Секулић, да измакнемо орман. (Откључава полако врата, обзире се и шапће). Он може написати и други. (Улази у Ивковићеву собу а мало затим враћа се радостан, са говором у руци, заборављајући да затвори врата за собом. Кад уђе у собу развија и разгледа). И што је главно, читко написано! (Споља се чује ларма).