Чин 2, Сцена 18: ЈЕВРЕМ, МЛАДЕН
ЈЕВРЕМ (гунђа): Ко да нисмо ни разговарали’ Дај ми фамилију, па онда, као да нисмо ни разговарали. (Он сад тек види да држи још под пазухом црвене плакате). О, господе боже, где ћу с овим? (Тражи где би их сакрио па кад не налази, он их трпа у џеп од капута).
МЛАДЕН (носи једно писмо): Писмо, газда!
ЈЕВРЕМ: Је л’ за мене?
МЛАДЕН: Јес’!
ЈЕВРЕМ: Ко је донео?
МЛАДЕН: Један жандарм.
ЈЕВРЕМ (шчепа грчевито): Па што не говориш да је жандарм донео! (Отвара и гледа потпис). Секулић. (Чита). „Газда-Јевреме, у кафани код „Слободе“ скупио се цвет грађанства који ће сад твојој кући да те у име народа поздрави. Ја сам их частио, рачун износи 87 динара. Одушевљење велико. Дочекај их лепо и одржи им један говор. Твој Секулић.“ (Престрави се). Ето ти сад! Откуд сад наједанпут да се скупи цвет грађанства? И какав говор, откуд мени говор? (Збуни се и устумара). Иди, Младене, чекај, немој да идеш… (Чита писмо). „Рачун износи 87 динара, одушевљење велико.“ (Младену). Зови ми овамо… Та што си се збунио? Што си се збунио, ког ђавола, као да ћеш ти да држиш говор? Иди ми зови Даницу… Немој… Ја ћу је звати… Иди напоље пред капију, па кад видиш грађанство — је л’ знаш шта је грађанство? — кад видиш грађанство да иде овамо, а ти да ми јавиш. ’Ајде, ’ајде брже! (Младен оде).