Чин 2, Сцена 1: ДАНИЦА, ИВКОВИЋ, ПАВКА
ДАНИЦА (испраћајући са мајком Ивковића који је завршио посету и пошао): Што тако журите?
ИВКОВИЋ: Шта ћете, послови! Ви знате да бих ја врло радо остао овде што дуже.
ПАВКА: Боље би било кад би и твој отац гледао тако своје послове. Истина, зете, кад би му ти проговорио; диже човек руке од дућана па неће више ни да навири.
ИВКОВИЋ: Незгодно ми је да му ја говорим. Мислио би хоћу да га ометем у агитацији. Зар не видите да се сав предао агитацији против мене?
ДАНИЦА: Боже, како је то непријатно: ви радите против њега, а он противу вас!
ИВКОВИЋ: Признајем да је непријатно, па ипак може бити и занимљиво, јер ко било да победи, из ваше куће иде један посланик у Београд.
ДАНИЦА: Да, али он вас грди.
ПАВКА: Е, па немој ти сад, и зет грди њега.
ИВКОВИЋ: Ја?
ПАВКА: Тако он каже, да говориш на зборовима против њега.
ИВКОВИЋ: То је већ друго, сасвим друго. Само, отац је отишао даље од тога, он се упустио са последњим људима који измишљају, клеветају и подмећу. Хватају чак и оне које ја пословно гоним. Ето, сећате ли се онога… што је залутао био код вас кад ме је једанпут тражио… тужио сам га због жене?
ПАВКА (досећа се): Канда Сима Сокић.
ИВКОВИЋ: Да. Тај им је сад највећи агитатор, и натуткали га те какве све гадости не говори.
ДАНИЦА: Једва чекам да се ти избори сврше. Мене је чисто страх!
ИВКОВИЋ: Па, ипак, нећемо се ми посвађати. Не бојте се! Ко победи тај ће после опростити своме противнику. Зар не? (Гледа у сат). Имам рочиште које не смем да напустим. Гледаћу ипак до подне да дођем. Госпођице Данице, вама поверавам интересе моје партије. Отац је наредио момку те сваком ко ме тражи каже да нисам код куће и да нећу ни долазити, па ми на тај начин одбија бираче. Молим вас, ако ме ко потражи, реците да ћу скоро доћи.
ДАНИЦА: А ако чује отац да сам то радила?
ИВКОВИЋ: А ви му реците отворено да ви сад припадате мојој партији. До виђења!…
ДАНИЦА (на вратима): Дођите на подне!