Чин 1, Сцена 13: ЈЕВРЕМ, СРЕТА
ЈЕВРЕМ (кад је госпа Марина поменула гласаче, тргне се из расејаности, те чим су жене ушле у собу, прилази зиду и броји фотографије дотичући сваку кажипрстом. Кад наиђе Срета он прекида): А, баш добро!
СРЕТА: Добар дан, газда-Јевреме, како, како? (Узима Јевремову табакеру са стола и прави цигарету).
ЈЕВРЕМ: Овај… хтео сам онако, како да ти кажем… Па јест, то, хтео сам с тобом да проговорим мало…
СРЕТА: Ако, ако… а о чему то, газда-Јевреме?
ЈЕВРЕМ: Па… како да ти кажем… имало би вазда о чему да се разговарамо, али ја сам хтео онако да проговорим о општим стварима…
СРЕТА: Аха, о општим? Добро, газда-Јевреме; можемо, што кажеш, разговарати и о општим стварима; зашто да не разговарамо!
ЈЕВРЕМ: Па то знаш… Велим, могли би разговарати, на пример, о политици… Ево, избори су, што кажу, на прагу.
СРЕТА: Јест, боме, на прагу су!
ЈЕВРЕМ: Чујем, онако, сасвим поверљиво, да је начелник добио једно писмо из Београда да се Илић не бира за посланика.
СРЕТА: Гле, молим те! То нисам чуо! А зашто?
ЈЕВРЕМ: Они су знаш и иначе у свађи, начелник и Илић, па сад они из Београда пристали уз начелника да нађу неког мекшег.
СРЕТА: Гле, молим те! А ко то теби рече?
ЈЕВРЕМ: То… немој да ме питаш, то је поверљиво.
СРЕТА: Ако вала, доста је и било његовог!
ЈЕВРЕМ: Сасвим!
СРЕТА: Молим те, брате, је л’ продаде своју кућу за среску канцеларију? А што? Зар није и други имао кућу за продају? Не кажем да сам ја имао, али, ето, да поставимо сваку ствар на своје место па да се упитамо: шта ће теби, на пример, оволика кућерина?
ЈЕВРЕМ: Па видиш да половину дајем под кирију. Дабоме да ми не треба!
СРЕТА: Е, па зар ниси могао ти да продаш кућу држави? Могао си, дабоме! Па онда, је л’ му дадосмо списак наших грађана који су на робији? Изради човек помиловање само своме шураку, а нама свима шупаљ нос до очију.
ЈЕВРЕМ: Јес’!
СРЕТА: Па онда понамешта, брате, целу своју фамилију и заузе сва места, од проте до општинског стрводера. Ако је на општинском кантару — његов рођак, ако је писар у општини — његов рођак. Па доста, брате, има нас још у овој Србији који имамо рођаке за службу и рођаке на робији и куће за продају! Је л’ тако?
ЈЕВРЕМ: Тако је! Ух, да није из наше партије, па да му подвикнеш тако детаљно на збору. Али пусто не иде!… Него… овај… кажи ти мени, шта мислиш, на пример, ко би онако од наших могао бити посланик место њега?
СРЕТА: Па како да ти кажем, брате мој! Ако ћемо сваку ствар да поставимо на своје место, он једини што је онако мало отресит, сви остали су некако мало завезани и глупи…
ЈЕВРЕМ: То јесте што кажеш, остали су некако завезани и глупи…
СРЕТА: Ето, баш, ако хоћеш да почнемо од тебе…
ЈЕВРЕМ (грчевито прихвати): Е, видиш, Срето, баш сам то и хтео да те питам! Видиш, они из Београда траже мекшег човека; зар ти не налазиш да сам ја мекши од Илића?
СРЕТА (сад му је јасно): Ја, ја, ја, ја, ја!… (Удара језиком о непце). Сад дакле можемо да поставимо сваку ствар на своје место!
ЈЕВРЕМ: Ја велим… а то што кажеш… ако сам баш и завезан мало… то онако…