Чин 1, Сцена 16: ПАВКА, ПРЕЂАШЊИ
ПАВКА (излази из собе): Јевреме… да те припитам.
ЈЕВРЕМ: Немој молим те да ме питаш, јер нисам ни за какво питање!
ПАВКА: Жена изишла с фарбом на среду.
ЈЕВРЕМ: Ама кој’ изишао с фарбом на среду?
ПАВКА: Па, госпа Марина.
ЈЕВРЕМ: О, господе, откуд јој сад пало на памет да изиђе са фарбом на среду? Зар не видиш да сам у највећој бризи?
ПАВКА: Треба да јој одговорим!
ЈЕВРЕМ: Молим те, Павка, иди тамо у собу, па изићи и ти с фарбом на среду!
СРЕТА: Сасвим, сваку ствар треба поставити на своје место.
ПАВКА: Ама, човече божји, па шта да кажем жени?
ЈЕВРЕМ (расејано): Зар ја знам… ето… на пример… на пример… ако је она бацила краља, онда ти баци кеца… (Збуни се). Није то… већ сваку ствар постави на своје место, па ето ти!
ПАВКА (крсти се): Човече божји, говориш као да није реч о твоме детету.
ЈЕВРЕМ: Ама јесте, али не волим кад те детињасте ствари падну тако… кад човек има других брига.
ПАВКА: Бар да знам шта да кажем жени?
ЈЕВРЕМ: Откуд ја знам шта да јој кажеш? Напослетку реци јој нека се стрпи док не прођу избори…
ПАВКА (згране се): Шта је теби, побогу, човече! Ја видим већ да си ти диго руке, него ћу ја да кидам — па како бог да!
ЈЕВРЕМ: Па добро, кидај, а ја… ја ћу већ промислити о томе.
ПАВКА: Промишљај ти, ако, ако; а ја већ знам шта ћу! (Оде).