Чин 2, Сцена 19: ЈЕВРЕМ, ДАНИЦА
ЈЕВРЕМ (збунио се и узмувао, не зна на коју ће страну ни шта да почне): Шта сам оно хтео…? (Сети се). А, јест!… Не, није! Не знам просто ни с кога краја да почнем… Е, ово је баш права ситуација. И дедер ти сад реци ми шта да радим? (Размишља се и досети се). Младене! (На друга врата). Данице, Данице!
ДАНИЦА (улази): Шта је?
ЈЕВРЕМ (домишља се): Ти имаш леп рукопис?
ДАНИЦА: Немам!
ЈЕВРЕМ: Немаш, али лакше пишеш. Мени је лакше да дигнем сто кила него да напишем једно а. Немам дара за писање. Па дабоме, не може човек за свашта да има дара. (Шета узбуђено и фркће).
ДАНИЦА: Шта ти је?
ЈЕВРЕМ: Тек што нису дошли, разумеш ли, тек што нису дошли!
ДАНИЦА: Ко, забога?
ЈЕВРЕМ: Ко? Депутација! Знаш ли ти шта је то депутација? Грађанство, цвет грађанства, народна свест, демонстрација. Знаш ли ти шта значи то кад ти народна свест дође у кућу? Ја бих волео да видим тога кога то не би збунило?
ДАНИЦА: Па је л’ треба да им говориш?
ЈЕВРЕМ (дрекне): Па то је оно! И бар да су ми раније јавили! Откуд човеку може овако напречац да падне што паметно на памет? О, људи божји, шта ме је снашло? Па онај ми још помиње шпиритус. Шпиритус, ја! Нек дође да види шта је шпиритус!… Овај, седи молим те, па пиши.
ДАНИЦА: Немам хартије.
ЈЕВРЕМ: Па разуме се да нема, ко је од нас то мислио па да спреми хартије? (Вади из џепа пуно хартија, загледа једно писмо). „Поп Спира…“ (Чита). „Ал’ ако си сигуран да ми израдиш помиловање за оно што су ме обедили да је моја служавка родила…“ (Говори). Ево, ова је половина чиста. (Оцепи половину и да јој). Пиши, молим те! (Даница умочи перо и седа).
ЈЕВРЕМ (шета узбуђено, мисли и грицка нокте): Да л’ да кажем „Господо“? Не, боље је „Грађани“! Или, чекај, бриши „Грађани“ па кажи „Браћо“! Јеси ли написала „Браћо“?
ДАНИЦА: Јесам.
ЈЕВРЕМ: Е, добро, с тим смо готови. (Мисли). Сад би требало нешто и да се каже људима. Не може само „Браћо“. (Опет мисли). Напиши… Е, па де сад, кад они то тако изненада… Напиши… напиши… Чекај, немој ништа да напишеш. (Ухватио се обема рукама за главу, па очајно гледа у земљу).
ДАНИЦА: А, да знаш, оче, што је господин Ивковић диван говор написао да га прочита својим бирачима.
ЈЕВРЕМ: Дабоме, лако је њему кад унапред зна да ће говорити. А откуд ти знаш да је диван говор?
ДАНИЦА: Ено му и сад стоји на столу. Оно „нешто“ што сам читала малопре кад си ме ти грдио, био је тај говор. Нашла сам га на столу па сам га читала. Диван говор!
ЈЕВРЕМ: Па добро, шта каже, знаш ли макар прве речи?
ДАНИЦА: Не знам!
ЈЕВРЕМ: Баш си права ћурка, зар ниси могла да упамтиш макар прве речи?