Чин 3, Сцена 6: ПРЕЂАШЊИ, без СРЕТЕ
ЈЕВРЕМ (Младену): А вичу и живео, је ли? (Павки). Чујеш ли, Павка, то је народно одушевљење! Јеси ли чула кој пут шта је то народно одушевљење?
ПАВКА: Нисам!
ЈЕВРЕМ: Е, ето, то је народно одушевљење кад гомила виче, а не зна зашто виче.
МЛАДЕН (наставља): Вичу људи, вичу деца, виче народ, вичу пандури, сви вичу. У кафанама, на сокаку, по дућанима, свуд се искупио свет, пуно народа, па неки вичу а понеки и шапћу у гомилицама.
ЈЕВРЕМ: Они што шапћу то је опозиција.
СПИРИНИЦА: Ти ће ваљда за онога гласати? (Показује на Ивковићеву собу).
СПИРА: Ти немој да се мешаш у политику!
СПИРИНИЦА: Ето ти сад опет, откуд је то политика?
СПИРА: Него шта је?
СПИРИНИЦА: Ово су избори!
МЛАДЕН (наставља): Пред кафаном код „Уједињења“ свира музика, точи се пиво, пије се…
ЈЕВРЕМ: Јесу ли то наши што пију?
МЛАДЕН: Наши.
ЈЕВРЕМ (више себи): Опет рачун!
МЛАДЕН: … А у земљу, пред кафаном, побијен велики барјак, па чим прође крај кафане који од њихових а они му подвикују: уа! И бацају се за њим мезетом, краставцима, јајима…
ЈЕВРЕМ (више себи): А кафеџија све то бележи!
МЛАДЕН (наставља): А њини узели другу музику па иду кроз варош и пред Јелисијевим дућаном упалили буре од катрана, па се искупио свет и деца те прескачу ватру. У Тенкиној кафани потукли се и разбили једном главу, али тај није ни наш ни њихов, није чак ни овдашњи. Аксентију Матићу полупали прозоре. Перу Зарића ухапсио господин Секулић што је псовао власт, Јашу Андрића истукли, не зна се ко; Перу Мрвића јахали у горњој махали. Кажу, ниједне године није било тако лепо као ове.
ЈЕВРЕМ: Боже мој, што ти је то кад се народ разбуди!
ПАВКА (крсти се): Права чуда, богами! Бог нек нам је на помоћи!
СПИРА: Нису то чуда, Павка, него то ти је народни обичај.
СПИРИНИЦА: Та какав обичај, то је одушевљење!
СПИРА: Немој да се мешаш кад ја говорим.
СПИРИНИЦА: Ама, човече божји, ваљда и ја имам права да зинем, не могу тек целог века ћутати.
СПИРА: Знам, ал’ кад зинеш а ти не знаш да се зауставиш.
ЈЕВРЕМ: Доста, чекајте! Имамо ми, брате, и друга посла а не вас да слушамо! (Младену). На сад, да носиш ову депешу на телеграф!
МЛАДЕН: Е, па не могу сад то.
ЈЕВРЕМ: Како не можеш?
МЛАДЕН: Треба да гласам.
ЈЕВРЕМ: Па јеси л’ од јутрос гласао?
МЛАДЕН: Јес’, ал’ од јутрос сам гласао за госпођицу, а сад за тебе, газда.
ЈЕВРЕМ (згранут): Какву госпођицу, марво једна?
МЛАДЕН (показује на Ивковићева врата): Па… за онога…
ЈЕВРЕМ (хоће да га шчепа за гушу): За кога, бре?
МЛАДЕН (престрављен): Па за зета!
ЈЕВРЕМ: За зета? А како си, бре, смео за њега да гласаш?
МЛАДЕН: Па… молила ме госпођица…
СПИРИНИЦА: Ију!
СПИРА: Ти да ћутиш!
СПИРИНИЦА: Па казала сам само: ију!
СПИРА: Немој ни „ију“ да кажеш!
СПИРИНИЦА: Па не могу ја зачепити уста!
ПАВКА: Ето, ето, Јевреме, шта си направио!
ЈЕВРЕМ (Младену): Ама, зар ти мој хлеб једеш, а за другог да гласаш? Је ли, бре?
МЛАДЕН: Молим те, газда, да ми опростиш ако сам нешто погрешио. Мени је господин Секулић казао да пре подне дођем и да гласам на моје име, а после подне, онако предвече, кад буде највећа навала, да дођем и да гласам као Јова Стојић, рабаџија, пошто је он отишао са еспапом у Београд, па да му не пропадне глас. Па пошто сам имао два гласа, госпођица ме окупила па каже: један дај за оца а један за зета…
ЈЕВРЕМ: Ама ког зета, чијег зета? Није он ничији зет, море!
МЛАДЕН: Па ако може да се избрише!
ЈЕВРЕМ: Шта да се избрише?
МЛАДЕН: Па тај глас што сам од јутрос гласао.
ЈЕВРЕМ: Можеш твој нос да избришеш! ’Ајде до ђавола! Иди па гласај, да бар тај други глас не пропадне!
МЛАДЕН (одлазећи): Неће да пропадне, куд би пропао! (Оде).