Чин 1, Сцена 11: ЈЕВРЕМ, ПАВКА
ПАВКА (долази здесна): Слушај, Јевреме, видим иде преко пијаце госпа Марина, извесно ће овамо.
ЈЕВРЕМ: Па нека дође.
ПАВКА: Ама хтела сам баш да ти кажем: не знам да ли си ти намирисао зашто она у последње време долази тако често к нама?
ЈЕВРЕМ: Ето ти сад! Шта ја имам ту да намиришем?
ПАВКА: Па немаш шта, дабоме, кад си завукао нос у политику.
ЈЕВРЕМ: То да ми не кажеш други пут. Где ја завлачим нос нека га завлачим. Ја знам шта радим!
ПАВКА: Ето, не може с тобом ни да се разговара о породичним стварима, кад ти одмах… Не знам ни шта сам почела да говорим?
ЈЕВРЕМ: Па то: да ли сам штогод намирисао?
ПАВКА: Јест, то! Ти знаш ваљда да је та госпа Марина нешто род овом господину Ивковићу?
ЈЕВРЕМ: Ако!
ПАВКА: А нешто ми се много распитује о Даници, и хвали господина Ивковића, и уопште… Прекјуче ми чак и рекла: „Богами, госпа Павка, да гледамо ми да се ородимо!“ Ето, тако ми је у очи рекла.
ЈЕВРЕМ (није ни слушао њено казивање већ је само расејано гледао): Па шта се то мене тиче?
ПАВКА: Боже, Јевреме, па говорим ти о твоме детету!
ЈЕВРЕМ: Откуд је госпа Марина моје дете? (Извадио новине и разгледа).
ПАВКА: Ама не она, човече, него… Чу ли ти, богати, што ти рекох, шта ми је жена прекјуче говорила?
ЈЕВРЕМ (расејано): Јест, јест, чуо сам…
али нека говори ко шта хоће, шта се то нас
тиче!
ПАВКА (крсти се): Ју, како да нас сене тиче, побогу човече!