Чин 2, Сцена 17: МАРИНА, ЈЕВРЕМ
МАРИНА (пошто је Срета отишао): Ово мени, пријатељу, личи на агитацију; чим је тај Срета ту.
ЈЕВРЕМ: Па шта ћеш, пријо, и то је посао!
МАРИНА: Оно и јесте посао, како да није. А због тога сам посла, ако хоћете, и дошла да разговарамо.
ЈЕВРЕМ: Па ако, пријо, да разговарамо. Извол’те, седи!
МАРИНА (седајући): Ја мислим, пријатељу, да за такве ствари као што је, што кажу, веза за цео живот, треба најпре искреност.
ЈЕВРЕМ: Треба!
МАРИНА: И онда, знате, кад нема искрености на првом кораку, онда, што кажу, нема живота.
ЈЕВРЕМ: Нема! (Он у једном маху спази црвене плакате које је Срета оставио, претрне жив и шчепа их те мерка на све стране собе где би их сакрио).
МАРИНА: И онда, кад је тако, ја не разумем ову вашу агитацију?
ЈЕВРЕМ (сакрије плакате иза леђа): Коју агитацију, на пример?
МАРИНА: Па то, што хоћете да будете народни посланик.
ЈЕВРЕМ: А, то? (Врати плакате под мишке).
МАРИНА: Ми кад смо просили ваше дете, ви нисте казали да хоћете да будете народни посланик, а то се противи искрености!
ЈЕВРЕМ: Којој искрености?
МАРИНА: Видите, газда-Јевреме, ја ћу да будем отворена. Ваш зет вам то може бити неће рећи, ал’, богами, ја волим с фарбом на среду!
ЈЕВРЕМ: Па јес’, ви волите!
МАРИНА: Не кажем, пријатељу, да се нама није допала девојка и, што кажу, споразумели смо се као људи и за све друго што припада девојци и што је потребно за брачни живот. Али, пријатељу, кад је дошло до тога да се изађе с фарбом на среду, онда вам ја морам рећи да смо ми на друго рачунали.
ЈЕВРЕМ: На шта друго?
МАРИНА: Видите, пријатељу, ваша је фамилија изгледа врло велика?
ЈЕВРЕМ: И моја и женина.
МАРИНА: Можда најмање двадесет до тридесет гласова, а то није мало кад се гласа за изборе.
ЈЕВРЕМ: Па није!
МАРИНА: Па видите, ја вам морам рећи да смо ми и на то рачунали. Кад год сам долазила у вашу кућу а ја сам пребројавала по вашим зидовима мушке главе и мислила у себи: Ето, мој сестрић, уз жену, добиће као мираз и ових тридесет гласова.
ЈЕВРЕМ (изненађен): Ама уз какву жену?
МАРИНА: Па, молим вас лепо, кад би рецимо с ваше стране постојала искреност, коме би другом ви дали те гласове него своме зету? Ето, кажите сами!
ЈЕВРЕМ: Гле сад! На шта па она рачуна? Па зар, бре, дајем паре, па дајем намештај, па дајем девојку; па сад још и целу фамилију да му дам?
МАРИНА: Не кажем то, пријатељу, ал’ овде је реч о искрености. Да смо ми знали да ви хоћете да будете посланик…
ЈЕВРЕМ: А да сам ја знао да он хоће да буде посланик…
МАРИНА: Па лепо, пријатељу, ал’ кад се хоће, све се то још може поправити.
ЈЕВРЕМ: Како да се поправи?
МАРИНА: Можете се ви још и одрећи!
ЈЕВРЕМ: Шта кажеш? Да се одречем? Ама кој’ да се одрече? Зашто да се одречем? Чега да се одречем?
МАРИНА: Да се одречете фамилије у корист вашега зета!
ЈЕВРЕМ: Ама, како побогу брате, да се одречем фамилије?
МАРИНА: Хоћу рећи, није фамилије, него да се одречете кандидације у корист вашег зета. А ваша фамилија да гласа за њега.
ЈЕВРЕМ: А, дакле, то му је дакле та искреност?
МАРИНА: Па јесте, то је, ако хоћете!
ЈЕВРЕМ: А је л’ те то он, богати, пријо, послао да ми говориш?
МАРИНА: Боже сачувај, пријатељу! Али сам ја, знате, ову ствар сасвим искрено почела, па сам рада да се одржи та искреност између нас.
ЈЕВРЕМ: Па то искреност, да се ја одречем кандидације?
МАРИНА: Може то, пријатељу, да се удеси па и да се не одречете. Кад у породици влада искреност, онда је лако споразумети се. Могли би ви и да останете кандидат, па нека гласају за вас ваши људи, а ваша фамилија да гласа за вашега зета. Ето, то би био ред!
ЈЕВРЕМ: И ред би ваљда био да он иде у скупштину а ја да не идем?
МАРИНА: Па и јесте то ред, ако хоћете.
ЈЕВРЕМ: Е неће га отићи! И не само моја ближа фамилија, већ и они што ми падају род по маћехи, и све што њима пада род неће гласати за њега.
МАРИНА (устаје): Уосталом, сигурна фамилија! Што се ја ту једим кад и онако не би било никакве користи. Пола фамилије и нема право гласа!
ЈЕВРЕМ: Кој’ нема право гласа?
МАРИНА: Ја не знам ко — ал’ погледајте их само, (показује фотографије) саме њушке.
ЈЕВРЕМ: Какви су да су, за мене ће да гласају, а ви, пријо, немојте да вређате ничију фамилију!
МАРИНА: Молим вас, искреност није увреда; а ако ви на увреду изврћете, онда боље да прекинемо тај разговор. Идем ја да обиђем прија-Павку.
ЈЕВРЕМ: Па јес’, то је најбоље!
МАРИНА (полазећи у собу): Као да нисмо ни разговарали, пријатељу!