Слика 1, Сцена 4: НЕША, после ЖИВАН
НЕША: Шта ли је тај Вуле тражио овде? Похитао ваљда да се похвали тетки Стани како ме је отерао… (Хода и смеши се). И ова Нера дотрчала одмах да протестује. Тако њој треба! Мисли јамачно — где је помоћник Петко удовац, а она удовица, још млада и лепушкаста, па нема… таман за њу прилика: да аванзује за госпођу помоћниковицу! Али нека се не нада; неће од тог бити ништа, па макар Неша непрестано писао пасквиле… (Смеје се). Баш сам их обоје добро ошинуо! Алал ми вера! (Хода и мисли). Ала бих сад волео да терам какву парницу! Да ми је барем да наплаћујем коме стару вересију код општинскога суда… (Као сети се). Ха, знам шта ћу! Наручићу оном Драгићу „Код конкуренције“ да ми за први мах, док се и ја не прочујем, хвата муштерије. Па онда, сутра рано, могу отићи у Каменицу до онога дућанџије Пупавца. Одавно смо знанци и добри пријатељи. Откако је преклане отворио тамо дућан с неким ортаком — свега сам му двапут ишао у госте. Може бити и Пупавац ће ми наћи каква посла тамо по селима… (Погледа на прозор). А гле, како онај сељак звера! Као да тражи некога… Чекај да га упитам. (Виче кроз прозор). Хеј, буразере, пријатељу!
ЖИВАН (споља): Зовеш мене, море?
НЕША: Тебе, брате, тебе!… Акобогда тако рано?
ЖИВАН (споља): Ва́ла, хоћу мало до ’двоката.
НЕША: Е? А да нећеш почем да се судиш?
ЖИВАН (споља): А јес’ — ја!
НЕША: Па сврати амо, пријатељу!… И ја сам адвокат.
ЖИВАН (споља): Ама закона ти?… Е, ва́ла, ето ме баш теби!
НЕША (одступи од прозора): Аха, прва муштерија! Нешо, сад покажи шта знаш! (Отворе се врата и Живан промоли главу). Уђи, брате, уђи!
ЖИВАН (улазећи): Помози бог! Како си — шта радиш?
НЕША: Хвала богу!… (седне за сто, па Живану). Седи, буразере!… Па које добро?
ЖИВАН: Та оно, знаш — муку ти ’намо мучимо…
НЕША: Е? А какву муку, брате?
ЖИВАН (седнувши): Ама онај пусник, онај Арнаутин; токорсе ми први коншија, а богами — ја му нисам натрунио ни ’волико на!… Свакад смо, вере ми, тако да се већ казати не море — ко̂ браћа…
НЕША: Па шта ти учини, болан?
ЖИВАН: Кажем ја њему „Твоје керче нагризло моје две овце…“ Ето ти! Лепо нагризло! Једну удавило сасвим; другој, да простиш, одгризло реп па — ма̀јка, ето ти!
НЕША: Ух, штета!
ЖИВАН: Зовем га: „’Ајде, море, да се насулимо ко̂ људи; дај ми што је право!…“ А, богами, свакад смо тако, казати се већ не море — ко̂ браћа…
НЕША (важно): Знам, знам… Па ти би га сад тужио, а?
ЖИВАН: А ја!
НЕША (важно): А одакле си ти, брате?
ЖИВАН: Па озго из Каменице.
НЕША: А јеси ли ишао капетану?
ЖИВАН: Еја! Ишо̂ сам, па капетан вели: „Нисам ја на́лежан; иди, вели, суду!…“ Па ето, ва́ла, дођох; ти му, ко̂ велим, знаш и законик и параграв. А, богами — неће ти бити криво, ето ти!
НЕША (за се): Капетан га слао општинском, а он мисли — овамо окружном суду! Врло добро! (Гласно). Како је име том твом комшији?
ЖИВАН: Ај? Велиш мени?
НЕША: Теби, брате, ја!… Како је име твом комшији?
ЖИВАН: Пе́ро.
НЕША: А како се презива?
ЖИВАН: Па Кршикапа… тако се ’вамо презива.
НЕША: А како је теби име?
ЖИВАН: Ај! Је ли мени?
НЕША: Теби — теби.
ЖИВАН: Зар му и то треба?
НЕША: Треба, дабоме.
ЖИВАН: Па име ми је Живан.
НЕША: А како се презиваш?
ЖИВАН: Је ли ја?
НЕША: Јест — ти!
ЖИВАН: Ва́ла, презивам се ’вамо — Кесерић.
НЕША: Па колико тражиш за овце?
ЖИВАН: Ва́ла, ја ко̂ велим — сто гроша… То само њему, први ми је коншија, а да је ко други… е, онда… богами…
НЕША (брзо): Право велиш!… (Спрема се бајаги да пише, па важно и озбиљно). Хоћеш ли, брате, да ти напишем тужбу овим (покаже му каљаво перо). или хоћеш овим (покаже му друго од жута метала у држаљи такој истој). златним пером?
ЖИВАН (двоумећи): Па које је онако боље? Које ће му пре добити?
НЕША: Нема разговора — златно!
ЖИВАН: Е дела, баш му начини тим златним…
НЕША (бајаги пише): А хоћеш ли, брате, да ти терам парницу по овом законику (покаже му малу књигу). или ћеш по овом (покаже му дебљи тевтер од она два). великом?
ЖИВАН (чешка се иза врата, двоумећи). Ва́ла, ја ти не знам. Нисам ти се још никад судио… А који му је законик онако бољи?
НЕША (показује малу књигу): Овај мали неће ти моћи за пет-шест недеља добити парницу. Видиш колишни је; једва потрицу досуди!… А овај велики (покаже тевтер). спетљаће тог твог Перу одмах. Можеш га добити за три-четири дана.
ЖИВАН: Ех, ех!… Дела, богати! Баш нека му суди тај велики законик.
НЕША (бајаги пише): А имаш ли сведока?
ЖИВАН: Па оно… има и сведока… Ето, видела је моја Живанка… (Неша броји на прсте, говорећи уза свако име: „Један, два, три“ итд.). Видео је и неки Рако, оданде из села, па Весо, мој кум, па Стојан Ракин, па Тиосава Весина, па видео је и неки Голуб Ногоња…
НЕША (бајаги записује): Шест сведока… доста, брате… По талир дангубе… А хоћеш и ти дангубу?
ЖИВАН: ’Оћу, ва́ла… Метни му и дангубу, и интерез, и рецепис, и све! Нек памти поганац кад се судио са Живаном Кесерићем!
НЕША (бајаги написао, пружа му перо): Дела, брат Живане, закрсти овде.
ЖИВАН: Зар ја?
НЕША: Ти, дабоме! Држи за перо! (Живан прихвати за перо). Тако!
ЖИВАН: Ама, закона ти, све му лепо ујдуриши! Бог ти а душа ти! Од мене ти неће валити јабука… (Пође). Е, у здрављу!
НЕША (задржава га): Стани, брате, стани!
ЖИВАН (застане): Оћу ли и ја у суд?
НЕША: Нећеш ти у суд, него треба да положиш овде за тужбу, за сведоке, мени за труд…
ЖИВАН: Одиста велиш? (Чешка се). Па колико му то треба?
НЕША (рачуна): За тужбу дукат… шест сведока по талир кауције… такса суду… свега, брате, пет дуката.
ЖИВАН: Ај?… Пет дуката. (Намргоди се мало).
НЕША: Е, богами, брат-Жико, ти хоћеш да ти напишем тужбу златним пером; хоћеш да ти терам парницу по овом великом законику… Ваља то платити! Па онда имаш толике сведоке — сваком треба по талир дангубе… Па суд хоће кауцију, хоће таксу… (Живан двоуми и чешка се). Што се, брате, премишљаш? Све ће то платити тај твој Перо. Суд ће га нагнати да плати, само док му ја подвикнем из овог великог законика! (Куцка руком по тевтеру).
ЖИВАН (брзо): Е, дела, богати! Ама баш га натерај, нек ти он то све положи!
НЕША: Аја!… Сад мораш ти положити. Ево! (Отвори тевтер и бајаги чита). „Сваки тужитељ мора положити суду кауцију за сведоке, дангубу“ и тако даље… Чујеш, шта каже овај велики законик?
ЖИВАН (чешка се): Чујем… Него, шта ћу му, — немам ти сад толико. (Слегне раменима). А би ли ваљало да ти дам мало капаре?
НЕША (за се): Што му драго. Боље ишта него ништа. (Гласно). Па можеш, брат-Жико… Дај сад макар један дукат. Кусур можеш донети сутра-прексутра. Није велика ствар.
ЖИВАН: Та оно, знаш, није да рекнеш… Али ето — нема се… (Нерадо вади паре). Е на ти, ва́ла, овај дукат капаре — нек носи белај! Само гледај, закона ти, да ми се то љуцки пресуди.
НЕША: О, не бери ту бригу, човече!
ЖИВАН (полазећи): Е у здрављу и збогом ми остај!
НЕША: Дабогда у здрављу!… А кад ћеш ми донети то мало кусура?
ЖИВАН: Гледаћу, ва́ла, колико сутра. (За се). Баш много пет дуката! (Махне главом). Е, тако ти је то кад се тераш по суду! (Оде).
НЕША (задовољно): Севте од бога берићет! (Пљуцка по обичају у дукат и меће га у џеп, смешећи се). Овај ми Живан изгледа као имућан човек. Сувише је прост и нека добричина. Баш као наручен!… (Хода и мисли се). Добро би било да нађем повише оваких муштерија… А како би било да још данас одем у Каменицу до мога Пупавца? До мрака могу стићи. Овде и онако немам никаква посла. Тамо барем могу дознати каква је ова моја прва муштерија… (Полазећи). Да се иде! Најпре ћу свратити „Код конкуренције“ да наручим Драгићу што треба, па онда… у Каменицу у госте моме Вулу Пупавцу! (Оде).