Слика 4, Сцена 9: ЖИВАН и ПРЕЂАШЊИ
ЖИВАН: Ево, ва́ла, баш тазе! Да попијемо још по једну… (Точи чашу).
ВУЛЕ: Хвала, брат-Живане! Доста је! Ваља ићи кући. Видиш које је већ доба.
ЖИВАН: Ама, немој, молим те! Стићи ћете и кући. (Даје му чашу). Дела, богати!
ВУЛЕ (узме): Добро здравље и сретно виђење! Спасај се! (Пије).
ЖИВАН: На спасеније Ристово! (Наслужује брату) Дела и ти, Ранко, једну!
РАНКО (узме): Добро здравље, брате! Бог ти наспорио и у дому и у тору; чувао те од свакога зла и беде невидовне, а понајпре од чивитара и каишара… (смешећи се). и дао ти мало више памети да се одјако не заплећеш лудо у дугове. (Живан слегне раменима). Спасај ми се! (Пије).
ЖИВАН: На спасеније, брате! (Прима чашу и хоће још да наслужи).
РАНКО: Остави, доста је! (Вулу). Ово га прекорех мало због оног његовог дуга што се задужио овом зеленашу одавде, овом ћифти, Пупавцу, како ли се зове! Знаш већ и сам, све сам ти причао… (Живану). Одмах сутра да му даш оних петнаест дуката!
ЖИВАН: Еја! Дао сам му ја!
РАНКО (мало зачуђено): Е? А кад пре?
ЖИВАН: Па знаш, јутрос доле у чаршији — кад сам свратио онамо неким послом… Нађох тамо и њега код ’двоката.
ВУЛЕ: Код каквог адвоката?
ЖИВАН: Па код оног — Неше ’двоката. Зар га ти не знаш? Он ми тера парницу око оних оваца.
ВУЛЕ: Неша!… (За се): Ао, лупеж један — нашао и овог човека да вара! (Гласно): А откуд нађе њега, болан брајко?
ЖИВАН (зачуђено): А што, зар он не зна законик?
ВУЛЕ: Ама он је варалица! (Ранку). Е треба га протерати! Он је био пре две године писар код мене, па сам га отерао због његових угурсузлука.
РАНКО: Слушао сам већ о њему… какав је. Само за ову парницу Живанову нисам знао ништа до ономад, а ни сад не знам све… Живан ми је тако заплетено причао да му нисам могао људски ухватити крај… (Живану). И ти си опет ишао њему! Не рекох ли ти да се оканеш те твоје парнице?
ЖИВАН: Оно, јеси… али ја сам дао толике паре! Никад му нисам отишао празне руке… Па онда, кад год дође вамо — свакад сврати мојој кући.
РАНКО (маше главом): Мој Живане, ала си ти детињаст!
ВУЛЕ: Јеси чуо, брат-Живане! Чим ти дође тај Неша, а ти мотку па изјури лолу!
ЖИВАН (чисто не верујући): Ама одиста велиш?
ВУЛЕ: Одиста!… Мотку ти, па гони њега напоље из куће! Ако ти когод реч рекне — ја ћу одговарати.
ЖИВАН: Е кад је тако, — ’оћу, богами!… (Махне главом). Чудим се ја што он све вели: нема суд кад да пресуди, навалили парничари, суд ’оће још сведока, ’оће још таксе, кауције… А оно гледај ти његова посла! Он мене вара!…
РАНКО: А овом си чивитару, велиш, дао паре, а?
ЖИВАН: А јесам — ја̀.
РАНКО: Јеси ли узео од њега ону твоју облигацију?
ЖИВАН: Не беше доле код њега… Него дао је он мени писмено да смо се намирили.
РАНКО: Ама, бог те видео, човече! Не рекох ли ја теби да му не дајеш паре у руке док ти не врати твоју облигацију?
ЖИВАН: Море, искао сам ја; али они рекоше — свеједно је, па ми дадоше писмено… Онај му је Неша написао…
РАНКО: Па где ти је та хартија? Дај да видимо!
ЖИВАН: Ево је, вала, во́де у јанџику. (Спусти на земљу чутуру и чашу па оде те извади квиту из јанџика).
РАНКО (маше главом): И ти мени ништа не казујеш!
ЖИВАН: Ама заговорисмо се, брате, па сметнух с ума… (Даје му). Ево!
РАНКО (разгледа заједно с Вулом): Вреди ли ово, Вуле, као доказ?
ВУЛЕ: Па вреди… (Загледа опет и насмехне се). Добро је што су се обојица потписали. Не могу одрећи потписе. (Даје Живану). Чувај ту хартију добро! Не пуштај је никако из шака док ти год не врати твоју облигацију!…
ЖИВАН: Та већ чуваћу ја њу, само кад ваља! (Остави опет у јанџик). Не знам ти ја, брате! Нити сам се кад задуживао ни терао по суду… Мислим — ко људи су поштени… (Узима чутуру и наслужује!). Дела још по једну!
ВУЛЕ: Доста је, брат-Живане… (Ранку). Хајдемо! (Полазећи). У здрављу, брат-Живане, и хвала ти на части и лепом дочеку!
ЖИВАН: На чем ва́ла, богати!… Нисте се љуцки ни одморили, а ето идете!
РАНКО: Доћи ћемо ми, Жико, и други пут А камо снаха Живанка?
ЖИВАН: Тамо је она пред кућом. Ама да сте попили још по једну тако с ногу! (Оде, говорећи то, за њима с чутуром и чашом. Мала пауза. Долази Неша намргођен и зловољан).